Требиње је одувијек било расадник великих глумаца, а њиховим стопама увелико је кренуо млади Јован Јовановић, студент четврте године Факултета драмских уметности у Београду.

Марљив рад, посвећеност послу али и таленат који овај младић посједује препознат је од стране стручњака у свијету глуме. Захваљујући херцеговачком шарму, за кратко вријеме, задобио је симпатије публике која са одушевљењем прати његов рад.

За портал Херцеговина промо Јован открива како се снашао у новим улогама које су му повјерене.
„Позвали су ме да играм у новој серији „Жигосани у рекету“ кошаркаша из Мостара. Током разговора са писцима и извршним продуцентом Драганом Бјелогрлићем дошли смо до одлуке да мој лик ипак буде из Требиња. И ето, мој лик се зове Горан Бабић, студира машинство и упоредо професионално игра кошарку у Хрватској. Менаџер клуба КК „Радник“ Воја (Небојша Дугалић) и тренер тог истог клуба Крешо ( Филип Соваговић) налазе Горана у Пули и нуде му да се пресели у Београд и да игра за њихов клуб. Горан долази у Београд да живи. Станује са својим саиграчима и ту почињу њихови заплети и перипетије“ – каже Јован.

Иначе, серија ће имати 42 епизоде, а радња је смјештена у данашње вријеме. Бави се актуелним темама везаним за спортске малверзације, грађевинске дозволе и новинарство. Игра много квалитетних глумаца са којима је, како каже Јован, задовољство сарађивати.

На радост бројних обожаваоца серије „Војна академија“ Јовану је пружена шанса да се придружи овој уиграној екипи и да свој допринос у четвртој сезони. Снимање је завршено почетком јула, а захваљујући редитељу Дејану Зечевићу и остатку филмског тима са радошћу је ишао на сет.

„У овој сезони ће бити много више акције него у претходним сезонама. Сви смо распоређени у различите родове. Имамо тенкисте, ријечну флотилу, артиљерију. Током наредних епизода имаћемо и посебне обуке са специјалним јединицама. Било је јако интересантно учествовати у свим тим акцијама, свако је морао да научи практично све везано за свој род. Пуцали смо из топова, возили тенкове, командовали. Наравно, ништа од тога не би било могуће да ту нису били прави официри и кадети, који су имали стрпљења за сва наша незнања“ – истакао је Јован.

Поред поменутих серија, Јован се одлично сналази и на даскама које живот значе, у представи „Осама-Касаба у Њујорку“ која сваким новим извођењем изазове одушевљење публике, смијех и громогласне аплаузе.

„Представа рађена по роману Владимира Кецмановића, у драматизацији Косте Пешевског и Дарка Бајића, добила је свој живот почетком априла ове године. Мислим да смо направили добар тим. Велика привилегија је што смо Ива, Исидора, Амар и ја добили шансу да још као студенти играмо доста значајне улоге у овој представи. Андрија Кузмановић маестрално игра улогу Приповиједача и кроз два сата представе води публику на једно дивно путовање. Ту је још и Бранко Јанковић који својом природношћу и талентом даје посебан печат овој представи. Чини ми се да публика излази задовољна из позоришта. А и ми смо поприлично испуњени након сваког играња“ – казао је Јован.

За сада га, како каже, позориште више привлачи. Од старијих и искуснијих колега добио је мноштво савјета којих се придржава.

„Сматрам да је заиста најважније да глумац очува своју индивидуалност колико год је то могуће. Ако то не успије, сумњам да ће бити у стању било шта добро да понуди. Волим начин рада и организацију у позоришту. Мислим да се много лакше сналазим када добијем више времена да направим нешто. Пошто код нас на снимањима нема пуно проба, од страха и неискуства нисам увијек спреман да пружим највише што могу“ – искрен је Јован.

На питање како Требињци реагују на његове досадашње улоге и је ли тешко остати чврсто на земљи упркос слави која полако пристиже, Јован скромно одговара:

„Мислим да такве ствари не смију и не треба да понесу човјека. Могу само да га тјерају да буде бољи. Ја то још нисам искусио и надам се да нећу скоро. Лијепо ми је у сијенци. Постоји доста људи из Требиња који прате све што радим и могу рећи да ми њихова подршка изузетно прија. То су већином људи који ме јако добро познају и значи ми да они признају то што радим. Наравно, спреман сам и на критике. Сумњам да ће им се баш све допасти“ – завршава Јовановић.

Остаје само да Јовану пожелимо још пуно запажених улога, а не сумњамо да ће се за овог перспективног момка који представља будућност српског глумишта – тек чути.