Анин рад је импресиван и застрашујући. И крик и патња и ужас. Задивљује озбиљност њеног ликовног промишљања. А тек јој је 16 година…

У оквиру овогодишњег обиљежавања мученичког пробоја последњих јасеновачких логораша у Институту за истраживање Јасеновца у Њујорку изложен је и ликовни рад наше младе суграђанке Ане Руњевац.

Ученица првог разреда Гимназије „Јован Дучић“ освојила је треће мјесто на конкурсу, који на тему „Страдање и сјећање на невине жртве у концентрационом логору Јасеновац“, традиционално организује Јавна установа „Спомен-подручје Доња Градина“, у сарадњи са Републичким педагошким заводом и њујоршким Институтом.

Анин рад је импресиван и застрашујући. И крик и патња и ужас. Задивљује озбиљност њеног ликовног промишљања. А тек јој је 16 година.

„Рад приказује жену која вришти, што симболично представља мучење и патњу, мале, њежне руке невиних жртава које теже слободи, као и двије крваве злочиначке руке. У позадини је насликана крв која се слива из споменика невиним жртвама Јасеновца. Користила сам акрилне боје и угљен, како бих постигла драматичност“, описује награђени рад талентована гимназијалка. Награду није очекивала, али је вјеровала у себе.

„За конкурс нам је рекла наш професор Драгана Сандић, која води и ликовну секцију. Но, јака конкуренција и тешка тема утицали су да су многи одмах одустали. Ја сам сјела, завршила рад за један дан. Професорици се јако свидио рад, био је и изложен у школи. Колико је мени познато, мислим да је једини који је на овогодишњем конкурсу послат из моје генерације. Била сам изненађена када ми је школски педагог рекла за награду, заборавила сам да сам рад и послала. Но, вјеровала у себе, и с обзиром да сам тек први разред и да су на конкурсу учестовали и старији средњошколци – задовољна сам.“

Према њеним ријечима, данашње генерације младих недовољно знају о страхотама Јасеновца.

„Мислим да се недовољно зна о Јасеновцу, све се своди на цифре, датуме и годишњице. Зато ми је драго што сам учестовала на овом конкурсу, да се бар мало приближи слика о страдањима невиних жртава.“

Иако се у њеној породици нико не бави умјетношћу, Ана слика од малих ногу. Успјешна је и на пољу фотографије.

„Сликам од кад знам за себе. Као мала, цртала сам стрипове, доста сам имала успјеха и у основној школи. Помагала сам наставнику у раду ликовне секције, имала сам и пар школских изложби и награда. Бавим се и фотографијом, у томе сам и успјешнија, имала сам доста награда.“

У стварању не трпи правила. Слобода јој је најдрагоцјенија.

„Самоука сам, пронашла сам се најприје у сјенчењу, а потом у реалном представљању ликова и опредјељењу за, да га тако назовем, брзо сликање. Тако најбоље могу да изразим слободу. Не знам да цртам када ми неко каже – цртај то и то, то ми не прија. Не волим правила у сликању, желим да саму себе пронађем.“

Признаје да јој је награда велики подстрек за даље бављење сликарством мада је привлаче природне науке.

„Оваква признања ми пуно значе, једва чекам наредни конкурс, да нешто ново радим, да имам неку идеју као повод. Сигурно да ћу сликати још више, а за моју животну професију још увијек је рано говорити. Занима ме астрофизика, вољела бих да се тиме бавим.“

На конкурсу “Страдање и сјећање на невине жртве у концентрационом логору Јасеновац” учестовале су 123 основне и 15 средњих школа из Републике Српске, са преко 200 ученичких радова у разним техникама и медијима.

Извор: Радио Требиње