Istorijsko-filološke činjenice

U istoriji kulture čovečanstva srpska ćirilica je najsavršenije fonetsko pismo na svetu. Ovu činjenicu zastupaju: nemački filolog Johan Adelung, engleski filolog i književnik Džon Bernard Šo, hrvatski filolog Tomislav Maretić, veliki nemački filolog Jakob Grim, francuski filolog Fransoa J. Ajhof, srpski naučnik svetskog glasa za uporednu gramatiku slovenskih jezika Radosav Bošković, akademik Aleksandar Belić, akademik Mitar Pešikan, poznati slavista akademik Radmilo Marojević i cela plejada filologa od imena i ugleda.

Srpska ćirilica je vrhunac usavršavanja kulture pismenosti – simfonija pisma i jezika, idealan sklad između fonetike i ortografije, na kome su radili Sveti Savo, Gavril Stefanović Venclović, Savo Mrkalj i Vuk St. Karadžić. Srpski narod je vekovima iskivao tananu jezičku žicu, dok su učeni filolozi registrovali ta stvaralačka dostignuća, prikupljali i usavršavali nemerljivo jezičko blago svog naroda.

Prvo pismo pojavilo se polovinom četvrtog milenijuma pre nove ere, novija istraživanja ukazuju na pojavu pisma u sedmom veku pre nove ere. Evolucija pisma od piktografskog do najsavršenijeg fonetskog, kakvo je srpsko ćiriličko pismo, trajala je hiljadama godina. Ćirilica je srpsko istorijsko pismo, i srpsko sveto pismo, kojim je napisana najstarija i najsvetija sačuvana srpska knjiga: Miroslavljevo jevanđelje i prve štampane srpske svete knjige: Oktoih, Psaltir i Molitvenik, sve poslanice srpskih patrijarha i sve povelje srpskih vladara kroz vekove. „Ćirilica je stožerna vertikala srpskog duhovnog, kulturnog i istorijskog identiteta“. Ako upoređujemo srpsku ćirilicu sa aktuelnom latinicom i mnogim drugim pismima, moramo se držati činjenica. koje su utvrdili naučnici. Tako je istraživač srpske ćirilice čuveni srpski filolog akademik Mitar Pešikan zaključio: „Ćirilica je pismo koje po svojoj podesnosti ne ustupa nijednom svetskom pismu… Ćirilica je najsavršenije fonetsko pismo na svetu“. Sa trideset ćiriličkih slovnih znakova sa lakoćom pišemo 14.000.000 reči i njihovih oblika koji se nalaze u digitalnoj verziji Srpskog elektronskog rečnika, čiju bazu čine 16 tomova Rečnika SANU i 3 toma Rečnika Matice Srpske.

Hrvatski filolog Tomislav Maretić (1854–1936) u svojoj raspravi „Pravopisni nedostaci“, poštujući naučnu istinu, zapisao je: „Obrazovani Srbi i ne slute koliko su sretni što su oni jedini narod u Evropi koji se može dičiti savršenim pismom, i pravopisom, to jest takvim u kojemu za svaki glas služi osobito slovo, a od njih se ni jedno ne uzima za više glasova nego samo za jedan jedini. Ćirilica ima taman toliko slova koliko srpski jezik ima glasova, to jest i slova i glasova ima po trideset… Hrvatska je latinica doduše savršenija od engleske, francuske i njemačke, ali manje savršena od srpske ćirilice – jer slovni znaci Lj, Nj, Dj, Dž zadaju velike muke strancima i školskoj omladini kada se čitaju kao jedan glas, a kada kao dva glasa“.

U Rečniku srpskog književnog i narodnog jezika SANU, samo u dve trećine do sada obrađenog leksičkog fonda, i u 3 poslednja toma Rečnika Matice srpske, slovni znaci (LJ, NJ, Đ, DŽ), pojavljuju se 1.034.232 puta. Ako bi se ova slova pisala latinicom, njihov broj iznosio bi 2.068.464 slovna znaka, što znači 1.034.232 slova više, samo za unošenje teksta i njegovo štampanje. U naprednim proizvodnim procesima elitnih firmi strogo se vodi računa da radnik ili službenik ne učini ni jedan nepotreban pokret ili korak, to je briga o uštedi radne energije i radne snage. Srpskom jeziku i pismu doro bi došla studiozna analiza s primenom matematičke lingvistike, da odgovori na pitanje = koliko je ekonomičnija ćirilica od latinice?

Tek što se srpski narod u 19. veku oslobodio turskog harača i turskog kuluka, u 20. i u 21. veku nametnut mu je latinički harač i latinički kuluk. Veliki je broj reči u kojima se po dva puta pojavljuju na mestu jednog ćiriličkog po dva latinička slovna znaka: (LJ – Lj, NJ – Nj, Đ – Dj, DŽ – Dž). Ljiljana – ime, ljiljan – biljka, Džadžić – prezime, seljenje, preseljenje, raseljenje, iseljenje, useljenje, ljuljaška, ljuljati, zaljuljati, poljuljati, rodoljublje, bogoljublje, čovekoljublje, slavoljublje, zaljubljen, zaljubljenik, iznajmljivanje, zadovoljenje, sažaljenje, utemeljenje, sanjanje, buđenje, otrežnjenje, đihanje, piljanje, džidžanje. U 4 stiha navedene narodne pesme digraf Dž pojavio bi se 8 puta u latiničkom tekstu i zato se unosi 8 slovnih znakova više:

,,oj devojko džidžo moja        „oj devojko džidžo moja

džidžala te majka tvoja,       džidžala te majka tvoja

nadžidžanu meni dala           nadžidžanu meni dala

sa mnom džidže pokidala.“     sa mnom džidže pokidala.“

Osim datih primera digrafi s karakterističnim nedoumicama, naročito za đake i za strance, pojavljuju se u rečima: nadžupan, podžupan, nadživeti i sl. Tomo Maretić navodi identične primere: nadživeti, svedodžba, narudžba i druge. Kako će stranac pročitati latinicom napisanu reč nadživeti (nadživeti) – nadživeti ili nadživeti? Ako pročita nadživeti, tu reč ne može naći ni u jednom rečniku jer je bez smisla i bez značnačenja. U ovih tridesetak prethodno navedenih reči više od šezdeset puta pojavljuju se digrafi (Lj, Nj, Dj i Dž), što mlađeg đaka ili čitaoca stranca dovodi u nedoumicu: kada se čitaju kao jedan glas, a kada kao dva glasa?

Često ćemo od agresivnih latiničara čuti nekorektnu pohvalu latinice – kako je latinica tobože svetsko pismo, što je daleko od istine. Latinica koja se nama nameće umesto ćirilice sasvim sigurno nije svetsko pismo, nesumnjivo ni ova niti bilo koja druga latinica. Odavno je to pitanje razmotrio poznati filolog, akademik Nikola Radojčić i izneo sledeće činjenice: „Jedna latinica je kod nas, a druga kod Engleza, a treća kod Francuza, četvrta kod Nemaca“ (Radojčić, 1930). Ruska ćirilica je dominantna na prostoru od 22 miliona kvadratnih kilometara, latinicom ne pišu oko milijardu i trista miliona Kineza, zatim oko milijardu Indusa, 127 miliona Japanaca i ceo arapski svet – pa gde je tu latinica svetsko pismo?

U ovoj latinici, koju nam okupatori u dvadesetom i dvadeset prvom veku i nasilno i perfidno nameću,latiničko slovo „S“, koje se kod nas čita kao ćiriličko „C“, tu glasovnu vrednost nema u francuskom jeziku gde se izgovara kao „K“ ili kao „C“, u italijanskom se izgovara kao„K“ ili kao „Đ“, a u nemačkom ne postoji kao zasebno slovo, osim u ličnim imenima stranog porekla, ali se i u tim slučajevima ne izgovara uvek kao „C“. Slovo „Z“ u latinici kod nas ima vrednost ćiriličkog slova „Z“, a u nemačkom i u talijanskom ima uvek vrednost glasa „C“. Slovo „S“ u ovoj latinici ima uvek vrednost ćiriličkog slova „S“, ali u francuskom, nemačkom, engleskom i italijanskom vrlo često ima vrednostćiriličkog slova „Z“. Slovo „G“ u aktuelnoj latinici ima uvek vrednost ćirilskog slova „G“, a u francuskom često glasi kao „Ž“, u engleskom kao „Ć“. Ima još mnogo sličnih primera. Obratite pažnju na slova iz latinice „Č“, „Ć“, „Ž“, „Đ“ i „Š“. Ova slova u francuskom, engleskom, nemačkom i u mnogim drugim jezicima uopšte ne postoje. Slova „X”, „Y”,“Q”,“W” postoje u engleskoj, francuskoj i nemačkoj latinici, a kod nas u latinici ovih slova nema.

Navedeni primeri akademika Nikole Radojčića pokazuju koliko je besmisleno očekivati da stranci nazive naseljenih mesta, ulica i firmi pročitaju i razumeju ako su napisani ovde aktuelnom, a ne njihovom latinicom na njihovom jeziku, kao što je besmisleno očekivati da će stranci lakše učiti srpski jezik ako umesto ćirilice odaberu ovu latinicu. Akademik Radojčić je razmotrio i pitanje praktičnosti dva pisma i utvrdio: „Ćirilica je znatno lakša i praktičnija od latinice, ako uporedimo ćirilička slova: (M m, N n, F f, H h, D d, T t, G g, L l, I i, R r) sa slovima latinice (M m, N n, F f, H h, D d, T t, G g, L l, I i, R r). Uverićete se da u ćirilici ima deset slova koja su lakša zato što imaju isti znak za veliko i malo slovo, a u latinici postoje dva znaka“.

Poznati naš filolog Lazo M. Kostić u svojoj raspravi „Ćirilica i Srpstvo“ zapisao je: „Ćirilica je pismo specijalno načinjeno za slovenske jezike i ono verno odražava slovenske glasove. Naprotiv, latinica je latinsko pismo prilagođeno našem jeziku, zbog toga ona pribegava kombinacijama kad treba da obeleži glasove kojih u latinskom nije bilo (LJ za LJ, NJ za NJ, DJ za Đ i DŽ za DŽ). Ne samo mi nego i drugi narodi koji se služe latinicom nailaze na teškoće kad hoće da obeleže izvesne zvuke koji su latinskom jeziku bili nepoznati. Tako Hrvati, Slovenci i Česi, slovo (š) beleže time što iznad (s) stave specijalni dijakritički znak (š), Francuzi ga beleže sa (ch), Englezi sa (sh), Nemci (sch), Italijani sa (sci), Norvežani (sk), Poljaci sa (sz), Rumuni sa (ş) sa jednom kukicom odozdo. A to je sve dosta nepraktično. Naprotiv, u ćirilici za (š) imamo poseban i nedvosmislen znak, naročito predviđen za ovaj glas; a to isto važi i za (ž, č, c) i druga. Prema tome, sa gledišta preciznosti obeležavanja, ćirilica našem jeziku bolje odgovara“.

Najbolje rešenje za strance jeste da za dva dana nauče srpsku ćirilicu, da izbegnu mnoge od napred navedenih nedoumica i dilema koje se javljaju u latiničkom pismu i da upoznaju = najsavršenije fonetsko pismo na svetu, što je nesumnjivo i sam zaključio čuveni engleski književnik i poliglota Džon Bernard Šo. Oduševljen srpskom ćirilicom, Šo je zaveštao svoju imovinu onom filologu koji će urediti englesko pismo da bude savršeno kao srpska ćirilica. Nemački oftamolog dr Verner Weber odbranio je doktorsku disertaciju u Lajpcigu 1937. na temu Azbuke sveta i ustanovio da srpska ćirilica najmanje zamara oči – da je u stvari odmor za oči, i nazvao je prvom azbukom sveta. (Đoko Stojčić, intervju Saša Važić, Mons Aureus, 20 Smederevo 2008, 105) Dakle, visoko obrazovani i najkulturniji stranci kao što su Johan Adelung, Jakob Grim,Verner Weber, Džon Bernard Šo, Tomo Maretić i drugi, zapravo nas cene po ćirilici, a ne po latinici.

Ekonomsko-tehnološke činjenice

Ekonomsko-tehnološke činjenice povlače ozbiljno pitanje: kako je bez otpora dopušteno da upotreba latinice umesto ćirilice više od pedeset godina nanosi ogromne duhovne, nacionalne i materijalne štete srpskom narodu i državi, a osim toga opterećuje radnu snagu pisanjem, kucanjem, slovo slaganjem i štampanjem 10% slovnih znakova više bez ikakve potrebe.

Navodimo primer iz knjige „Istorija naroda Jugoslavije, knj. II“, Beograd 1960. godine, strana 515, koja je odštampana ćirilicom, u dimenzijama štampanog teksta 110 h 170 mm. U okviru ovih dimenzija odštampano je 46 redova ćiriličkog teksta sa proredom od 1 mm. Ista knjiga štampana je i latinicom: „Historija naroda Jugoslavije,knj. II“ Zagreb, 1960. godine, sa potpuno istim tehničkim uslovima i proredom 1mm i 4 grafičke tačke (grafička tačka 1/10 mm.) Prostim poređenjem se vidi da navedeni ćirilički tekst sa stranice 515, sa 46 redova, koji je prebačen u latinicu, nije mogao biti štampan na 551. strani, jer je na toj strani 110 170 mm stalo samo 37 redova, tako da je 9 redova preneseno na sledeću 552. stranu. To znači da na latiničkoj stranici staje 9 redova teksta manje nego na ćiriličkoj. Pitate se zašto? Zato što linearno poređana ćirilička slova u jednom redu zahtevaju visinu od 3 mm, a latinička visinu od 4 mm.

Primer iz ćirilicom štampane knjige „Istorija naroda Jugoslavije, knj. II“, dvadeset prvi red odozgo na strani 515.

Primer iz latinicom štampane knjige „Historija naroda Jugoslavije, knj. II“, šesti red odozgo na strani 551.

Kada se nađu jedno iznad drugog u linearnim štampanim redovima na sledećem primeru navedena, mala latinička slova = međusobno se veoma približavaju, a ako je mali prored ostavljaju vizuelni utisak da se dodiruju. U sledećoj sniže datoj kombinaciji slova se približavaju 79 puta i zato je neophodan veći prored za latinička slova nego za ćirilička iste veličine. U sledećem primeru na levoj je strani hrvatska ovde aktuelna latinica sa 156 međusobno približenih slova, a na desnoj strani je crnogorska latinica sa 176 međusobno približenih slova; zato što crnogorska latinica ima 35 slovnih znakova,a ovde aktuelna latinica 33, ili 34 slovna znaka ako se, đ, piše digrafom dj. Kad pogledate sledeće redove stičete utisak da se slova iz uparenih redova međusobno dodiruju.

Navodimo primer iz ćirilice:

Na ovim primerima nesumnjivo vidimo; u ćirilici se međusobno približavaju 72 slovna znaka iz gornjeg i donjeg linearnog reda, a u ovde aktuelnoj latinici 156 slovnih znakova,a u crnogorskoj latinici 176 slovnih znakova,što znači da su prilikom izrade fontova više nego duplo veće mogućnosti da ćirilički font bude daleko ekonomičniji zbog manjeg proreda, a osobito ako se primeni font sa skraćenim izduženjima donjih delova slova: d, đ, j, r, f, c, dž. Kao što je to urađeno u sledećem primeru, u fontu, OBRENIJA; autorke Olje Ivanović:

Sličan primer racionalizacije visine slova vidimo iz fonta kojim je štampan Barajevski glasnik:

Ako bismo pokušali da latinička slova skratimo odozdo kao što imamo u prethodnom primeru,onda dolazimo do novog problema zbog tipa latiničkih slova. Ne možemo skratiti malo slovo J zato što tada neće biti dovoljno uočljiva razlikovati od malog latiničkog slova i što uslovljava moguće drugačije čitanje reči, kao na sledećem primeru:

Zamislimo da ovu rečenicu treba da pročita neko ko nije rutiniran u čitanju tekstova pisanih latinicom. Ako naiđemo na ovakav način pisanu reč = isključiti = biće nejasno da li se čita isključiti, isključiti, ili iskliučiti, pod uslovom da je slovo j skraćeno odozdo, kao u prethodnom primeru i tako vizuelno izjednačeno sa latiničkim slovom = i.

Iz napred navedenog pregleda međusobno približenih slova u latiničnim tekstovima smanjenje proreda izazvalo bi utisak da se mnoga slova iz gornjeg i donjeg reda međusobno dodiruju što uslovljava otežanu čitljivost teksta. U ovde aktuelnoj latinici kao što vidimo na prethodnom pregledu, međusobno se približavaju slova 78 puta, a u crnogorskoj latinici 88 puta zbog još dva dodatna slovna znaka ś i ź (sj) (zj). Crnogorska latinica ima 35 slova, zato na tastaturi treba otkucati ili u rukopisu napisati 35 slovnih znakova umesto ćiriličkih 30, što oduzima 16.6 % radnog vremena = više nego kada se isti tekst kuca ili piše ćirilicom, to je kuluk,kuluk latinički, a potrošnja oko 25% roto papira prilikom štampanja više to je harač latnički. Ko je latinicom podkulučio i podharačio i Srbiju i Crnu Goru. Protiv kuluka i protiv harača naši časni predci su dizali bune i ustanke, da zbace kulučarski jaram s vrata, a današnji potomci slavnih junaka i ustanika dobrovoljno primaju na vrat jaram, latinički harač i latinički kuluk.

U ćiriličkom fontu Tajms nju roman 12 uočljivo je nepotrebno izduživanje ćiriličkih slova. Velika je razlika u visini velikih i malih slova zbog neumereno izduženih donjih krakova slova: đ, j, r, u, f, to uslovljava bez potrebe veći prored. U ćiriličkom pismu nije potrebno da malo slovo J bude visoko 94 grafičke tačke, a veliko slovo J 75 grafičkih tačaka (grafička tačka je deseti deo milimetra 1/10mm). U latinici je neophodno da slovo j bude više od slova i da bi bila uočljiva razlika između ta dva slova; dok su u ćirilici slova i sa slovom j nema sličnosti. Zbog toga ćiriličko slovo j može biti manje po visini (umesto 94 grafičke tačke može biti 70 grafičkih tačaka), da ne bi bez potrebe uslovljavalo veći razmak između redova.

Veliko slovo Đ visoko je 46 grafičkih tačaka, a malo đ visoko je 63 grafičke tačke; dakle 63 – 49 = 16. U ćiriličkom Tajms nju roman fontu dvanaest, veliko slovo F visoko je 46 grafičkih tačaka, a malo slovo f 63 grafičke tačke; dakle 63 – 46 = 17 grafičkih tačaka.Veliko slovo U visoko je 47 grafičkih tačaka, a malo slovo u takođe 47 grafičkih tačaka, i još se spušta prema donjem linearnom redu u štampanom tekstu 15 grafičkih tačaka. Veliko slovo J u ćiriličkom štampanom tekstu visoko je 47 grafičkih tačaka, a malo slovo j, 63 grafičke tačke, tako da se bez potrebe spušta u donji red 15 tačaka.

Ćirilička slova D, C, DŽ svojim donjim kracima spuštaju se prema donjem redu 8 tačaka, ali svakako znatno manje od slova đ koje se spušta prema donjem redu 13 tačaka.

Slovo r prema donjem redu spušta se 15 tačaka. Malo slovo f spušta se prema donjem redu 17 grafičkih tačaka. Skraćivanje suvišnih donjih izduženja slova znatno doprinosi kompaktnosti i ekonomičnosti ćiriličkog fonta. Ovome bi trebalo dodati i mogućnost sužavanja ćiriličkih slova koja su u nekim fontovima bez potrebe znatno proširena.

Sam tip latiničkog pisma zahteva veći razmak između redova zato što se 26 slova u linearnim redovima međusobno približavaju, i to: 21 slovni znak iz donjeg linearnog reda svojom visinom približavaju se gornjem redu, a 6 slovnih znakova iz gornjeg linearnog reda spuštaju se ka donjem redu. Zbog toga je neophodno da razmak između redova u latiničkom tekstu bude veći i uočljiviji.

U ćiriličkom pismu je duplo manje ovakvih slučajeva, tako da se 5 slova iz donjeg reda približava gornjem redu i 8 slova iz gornjeg linearnog reda približava se prema donjem redu = dakle, ukupno 13 slova. U ovde aktuelnoj latinici međusobno se u susednim redovima približava 26 slova,a u crnogorskoj latinici 28 slova. U datim primerima iz ćiriličke i latiničke knjige uvažena je činjenica da je prored u knjizi štampanoj latinicom, mereno grafičkom lupom, za 4 do 5 grafičkih tačaka veći, a to zahteva tip latiničkog pisma (jedna grafička tačka iznosi 1/10mm) = prored je veći zbog međusobnog približavanja 26 slovnih znakova iz gornjeg i donjeg linearnog latiničkog red u tekstu. Dakle, svaki red latiničkog teksta po visini zauzima 1mm prostora više, što je razlog zbog čega je stalo 9 redova manje na latinicom štampanoj stranici 551. u okviru istih dimenzija 110 h 170 mm sa istim proredom od 1 mm. U to ćete se očigledno uveriti ako pogledate jedan i drugi tekst na celim stranicama 515. (46 redova) i 551. (37 redova) navedenih knjiga.

Izgled teksta u okviru istih dimenzija (110 h 170 mm) na celim stranicama ćiriličke knjige 515. (46 redova) i latiničke knjige 551. (37 redova) Istorija naroda Jugoslavije, knjiga, II

Obratite pažnju na visinu koja je potrebna za ćirilički tip slova – 6mm i latinički tip istih slova – 11mm i na zajednička slova u ćirilici i latinici a, o, e – 6mm. Razlika u visini slova na ovom primeru iznosi 5mm.

A sada da vidimo šta kaže matematika? Ako se štampa jedna knjiga od 1.000 strana ćiriličkim tekstom, u okviru dimenzija 110 h 170 mm, sa napred navedenim brojem 46 redova na jednoj ćiriličkoj strani, s proredom od 1 mm – onda će na 1.000 strana biti odštampano 46.000 redova. Ako se taj isti sadržaj štampa latinicom, istom veličinom slova, s proredom od 1,4mm kako to uslovljava tip latiničkog pisma, na jednoj strani u okviru 110 h 170 mm može se štampati 37 redova. To znači da na 1.000 strana može stati samo 37.000 redova – dakle 9.000 redova manje (46.000 – 37.000 = 9000), što podeljeno na 37 redova po jednoj latiničnoj stranici iznosi 243 strane i 9 redova. Dakle, da bi se navedena ćirilička knjiga od 1000 strana odštampala latiničkim pismom, ta knjiga bi imala 1.243 strane i 9 redova. Razlika od 243 strane i 9 redova je jedna nova knjiga prosečnog obima. Sa povećanjem obima štampanih strana i ta razlika se progresivno uvećava i dostiže veoma visoke cifre. Na sledećoj tabeli vidi se progresivno uvećanje razlike u štampanju knjiga ćiriličkim i latiničkim pismom na 10, 100, 1.000, 10.000 i 100.000 knjiga. Uočljivo je da se radi o povećanju štampe latiničkim tekstom za 24,32% ili blizu jedne četvrtine svake knjige. Dakle, na 10 knjiga odštampanih latinicom moglo bi se odštampati skoro dve i po knjige više od 1.000 strana ćirilicom, i tako redom.

Progresija razlike stranica u štampanju knjiga ćirilicom i latinicom

I pored te veoma drastične kulturološke i ekonomske opomene, bezobzirno se zatire ćirilica i umesto nje nameće daleko manje savršena i znatno manje ekonomična latinica, a to je fenomen koji kulturologija mora nazvati = kontra kulturom. Ako svemu ovome dodamo još i nepotrebno opterećenje, prisilni rad decenijama nametan daktilografima i slovoslagačima da otkucavaju po 36, 45 ili 47 i više slovnih znakova po jednoj stranici štampanog teksta. Pogledajte, na primer, stranu 121. knjige „Historija naroda Jugoslavije, kn. II“ (slova sa dva znaka, digrafi, podvučeni su malom crtom) na strani 121 ima 36 digrafa, koji zahtevaju 72 otkucaja na tastaturi. Ili na stranici 115. iste knjige ima 45 digrafa, koji zahtevaju 90 otkucaja, kao i na stranici 958. ima 47 digrafa, koji zahtevaju 94 otkucaja, a to je 36, 45 ili 47 otkucaja na tastaturi više.

 Na stranici 121. knjige „Historija naroda Jugoslavije, kn. II“ ima 36 a 958. ima 47 digrafa

Ovo su primeri sa tri stranice, a koliko li je digrafa trebalo otkucati na hiljadama i milionima stranica latiničkih knjiga. Znamo, evrounijati će reći da je latinica bitna radi Evropske unije. Da to nije tačno, pokazuju nam svojim primerom i Grci i Bugari, koji su već u Evropskoj uniji i koji pišu svojim nacionalnim pismom i svoj ispis imaju i na zajedničkoj evropskoj moneti evru. Bugari čak i MekDonalds u Sofiji pišu ćirilicom, da ne govorimo o Rusiji gde i Koka-kola pišu ćirilicom.

Ima veliki broj tobože Srba, koji uporno pomažu istrebljivanje srpskog ćiriličkog pisma. Nameće se pitanje ko su oni? To su bez sumnje: ksenofili, ksenoservili i naivni pomodarski svet koji zbog neznanja misli da je latinica kulturnije pismo od ćirilice. Sve ove tri kategorije odavno su žigosali čuveni književnici. Za ksenofile Franc Prešern kaže: „Kranjcu je tuđe milije no svoje“ (Prešern, 1975). Za ksenoservile Silvije Strahimir Kranjčević piše: „Kastore dragi cjeluješ petu tempora mores“ (Kranjčević, 1898), a prostom malograđanskom snobovskom svetu grohotom se nasmejao pisac Jovan Sterija Popović u komediji „Pokondirena tikva“ (Popović, 2005). Izrazit je paradoks kada se od srpkog roda odrođeni Srbin pravi Englez, latinicom, a obrazovani Englez, Bernard Šo, želi da englesko pismo bude savršeno kao srpska ćirilica.

U Beogradu je sada na delu surova poplava latinice. Samo se manji broj naziva ulica i poneka firma tu i tamo održavaju naslovljene ćirilicom kao Nojeva barka u doba biblijskog potopa. Na delu je rušilački pogrom, varvarsko istrebljenje najsavršenijeg fonetskog pisma na svetu, razaranje temelja nacionalnog bića i identiteta srpskog naroda, koje se ne može drugačije okvalifikovati nego kao kulturološki genocid. Pre nekoliko godina su se čule vesti da je trebalo da se kupe tramvaji iz Hrvatske čiji su vetrobrani i prozori dizajnirani u obliku ustaškog simbola – velikog latiničkog slova „U“. Samo je još to trebalo – da ustaški simboli šetaju ulicama Beograda, a okolo latinice „k’o na gori lista“ – ćirilica vaskolika istrebljena od zla domaćega, i ako član 10. stav 1. Ustava Republike Srbije glasi: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo“. Šta znače ustav i zakon u Srbiji = glas vapijućeg u pustinji. Na sramotu cele Srbije i Ustava i zakona o jeziku i pismu, na veliku štetu nacionalnog bića i identiteta srpskoga naroda – ćirilica je na Golgoti. Osim toga u svim tramvajima i gradskim autobusima putnike teroriše rogobatni hrvatizam =stajalište, stajalište, stajalište = umesto srpske reči = stanica. Dakle = de fakto se ostvaruje naredba austrougarskog okupatorskog generala Sarkotića iz 1915. g. „da se uništi srpska ćirilica i da joj se oduzme srpski nacionalni karakter“ i naredba Ante Pavelića u N D H iz 1941. o zabrani ćirilice i nasilnoj hrvatizaciji srpskog jezika. Ova hrvatska kovanica = stajalište = u Beograd je došla sa = Bus plusom, a u srpsku Vojvodinu deceniju ranije, da agresivno kljuca hrvatizmom u srpsku nacionalnu svest.

Nameće se pitanje odakle duvaju vetrovi protiv srpske ćirilice? Na Splitskom saboru katoličkih velikodostojnika 1069. godine pismo Svetog Ćirila, Metodija i njihovih učenika nazvano je „đavoljim izumom“ . Poznato je da vekovima Habzburška monarhija progonila ćirilicu, a naročito za vreme vladavine velike katolkinje Marije Terezije, koja je svojom katoličkom represijom pokrenula veliku seobu oko 220.000 Srba iz Potisko-pomoriške Vojne krajine u Rusiju, kao i za vreme njenog sina Josipa II, koji je bio mnogo tolerantniji prema Srbima i njihovoj pravoslavnoj veri. Međutim, i ovaj car izdao je naredbu 1781. godine da u srpske škole bude uvedena latinica. Naredbi se odlučno suprotstavio karlovački mitropolit Mojsije Putnik, a i naredne pokušaje zatiranja ćirilice sprečavalo je sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve.

Carskim ukazom iz Beča 1779. godine bilo je naređeno da se knjige za srpske škole, osim knjiga Verske pouke, imaju štampati latinicom. Ovo rešenje ponavlja se 1828. godine – latinica se silom uvlači u srpske škole u Banatu. Na isti način postupa Austrougarska odmah posle okupacije Bosne i Hercegovine 1879. godine – nameće latinicu u srpske škole – što svedoči pismo predstavnika Srba iz Rogatice, upućeno austrijskom caru, kojim traže da se u njihovim školama uči i piše ćirilica.

 Pismo predstavnika Srba iz Rogatice, upućeno austrijskom caru 1879. godine

U vreme okupacije Bosne i Hercegovine, posle 1878. godine, u Sarajevo je došao austrougarski povjerenik Konstantin Herman, s planiranim ciljem da zatire nacionalnu svest Srba u Bosni i Hercegovini. Pred rat 1914. godine u Bosni i Hercegovini srpske škole su zatvorene, srpski učitelji izbačeni na ulice, Srbima zabranjene srpske krsne slave (Budimir, 1969:21). Deceniju pred rat 1914. godine papa Pije H izjavio je „Austrougarska je najsolidnija katolička država i bedem vere u borbi protiv pravoslavlja, ona silom treba da uništi podgrizajuće zlo“ (Srbiju) koja će vremenom da je razjedini. Hrvatska vlada je zabranila ćirilicu u osnovnim i srednjim školama, i zemaljska vlada Bosne i Hercegovine zabranila je ćirilicu (Đorović, 1996). Sve do ove zabrane i muslimani koji su bili pismeni pisali su ćirilicom, a poznato je da je i veliki vezir Ahmet-paša (1482–1521) celu službenu prepisku sa Dubrovačkom republikom vodio ćirilicom (Petar Đorđić, Istorija srpske ćirilice, 1987). Latinicu je i muslimanima nametnula austrougarska vlast uz zapovest = da se izjašnjavaju kao pripadnici bošnjačke nacije – Bošnjaci.

 Austrijski vojnici u Beogradu 1915. godine ispod latiničkih natpisa na zgradama koji su došli umesto uništenih ćiriličkih. Latinicom štampane „Beogradske novine“

Stručnjak za pometnju i zatiranje nacionalne svesti kod Srba Konstantin Herman došao je iz Bosne i Hercegovine u Srbiju 1916. godine, posle okupacije Srbije od Austrougarske, sa razrađenom metodikom kako treba razariti nacionalnu svest i nacionalni identitet srpskog naroda. S tim u vezi njegov glavni zadatak bio je zatiranje srpske ćirilice (Kraljačić, 1978:443). U toku Prvog svetskog rata austrougarska okupacija 1916–1918. zavela je surovi teror, pod kojim su Srbi zlostavljani hapšeni, streljani, vešani – a ćirilica je zabranjena. Uništeni su ćirilički natpisi, spaljivane su srpske ćiriličke knjige, latinica je silom nametnuta. Pojavio se i prvi okupatorski list – latinicom štampane „Beogradske novine“ – nezvani gost, uljez, kulturološka represija.

Kako u okupiranoj Srbiji, tako i u okupiranoj Crnoj Gori 1916. godine usledilo je surovo istrebljenje ćirilice i nasilno nametanje latinice. Iz službenih isprava koje je izdavalo Vojno guvernmanstvo za Crnu Goru vidi se da su stanovnici bili srpske narodnosti i pravoslavne veroispovesti, a da su okupacione vlasti umesto tradicionalnog srpskog ćiriličkog pisma nasilno nametnule svoje okupatorsko latiničko pismo.

7. Službene isprave – Uvjerenje Petra Radovića iz Kosijera i Dušana Durkovića iz Danilovgrada iz vremena austrougarske okupacije 1917. godine. Iz dokumenata se vidi nasilna izmena ćiriličkog u latiničko pismo. Zbog toga na nekim dokumentima nije stavljan pečat, a tamo gde je stavljan stari pečat vidi se da je ćirilički. Dugujemo zahvalnost gospodinu Jovanu Markušu, koji je sačuvao ove dokumente

Odmah posle okupacije Jugoslavije 1941. godine, u zloglasnoj NDH, poglavnik Ante Pavelić izdao je naredbu kojom je ćirilica zabranjena, a u Crnoj Gori pod italijanskom okupacijom pojavile su se prve latinicom štampane novine na italijanskom jeziku. Ovde su progovorile istorijske činjenice – da latinica uvek dolazi sa okupacijom – jer kako to da se austrougarski okupatori a posle njih monstruozni ratni zločinac Ante Pavelić nađu na istom poduhvatu istrebljivanja ćirilice i istrebljivanja srpskog naroda? „U poređenju sa Jasenovcem Aušvic je bio milosrđe“, zaključio je čuveni ruski teolog, akademik Aleksandar Molotkov, koji je izučavao velike zločine u Drugom svetskom ratu. Da li su srpski „latiničari“ svesni čije naredbe sprovode u delo? Pitanje je zašto je nemački agresor bombardovao Srpsku narodnu biblioteku u Beogradu. Bombe su raznele nemerljivo nacionalno blago srpskoga naroda, veliku zbirku ćiriličkih knjiga. Ćirilica je stradala i u okupiranoj Republici Srpskoj Krajini i u velikom delu Bosne i Hercegovine; gde god je stradao srpski narod, stradala je i ćirilica. Savremeni okupatori iz tela kidnapovanih Srba vade organe, a nažalost i iz mnogih nacionalno anemičnih srpskih mozgova brišu ćirilicu.

Naredba Austrougarskog Vojnog generalnog guvernanta u Srbiji Odelj. 8 br.597 Res.1916. Predmet: Ukidanje Ćirilice = Beograd. 12. jun 1916.

Naredba poglavnika NDH Ante Pavelića o zabrani ćirilice, ispisana ćirilicom. Glas Crnogorca iz 1941. godine na italijanskom jeziku

Da apsurd bude veći, i komunisti koji su imali apsolutnu vlast u posleratnoj Jugoslaviji potiskivali su ćirilicu i zamenjivali je latinicom, a naročito posle Novosadskog dogovora 1954. godine.(D. Petrović Sumrak srpske ćirilice,Novi Sad 2005. 57). I pod izgovorom da su pisma ravnopravna, ćirilice je bilo neuporedivo manje, a počesto se smatrala kao izraz srpskog nacionalizma, a da pri tome nikome nije padalo napamet da latinicu smatra izrazom hrvatskog nacionalizma, a u doba rata ustaškog klerofašizma. Danas se svesno, ili nesvesno, javljaju mnogi poslušnici austrougarskih i fašističkih okupatora na istom zlodelu zatiranja srpske ćirilice, najsavršenijeg fonetskog pisma na svetu, koju zamenjuju = daleko manje savršenom latinicom. Poznato je da su Šiptari posle okupacije Kosova i Metohije spalili oko dva miliona ćiriličkih knjiga. A osim toga, sve što se je do sada odštampano latiničkim pismom u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, u svetskim bibliotečkim katalozima svrstava se u hrvatsku kulturnu baštinu. . Nažalost, mnogi srpski intelektualci svoje knjige štampaju latinicom i tako ih prilažu hrvatskoj kulturnoj baštini. Ceo svet je obišla televizijska slika kako Šiptar ruši krst s kupole Hrama svetog Đorđa u Prizrenu = tako latinaši ruše srpsku ćirilicu s vrhovne kupole više milenijumskog hrama kulture pismenosti celog čovečanstva. Zatiranje srpskog pisma znači prvi i najvažniji korak u zatiranju nacionalnog bića srpskog naroda. Njihov naum je providan: da latinicom pod kuluče i pod harače ceo srpski narod i da zatiru temelje njegove kulture. Danas se latinicom štampa pobijeđena crnogorska Pobjeda, Crnu Goru nazivaju Monte Negro, a Srbiju Tera Lazarica. Polatiničili su i cara Lazara i caricu Milicu i knjaza Miloša i srpsku šljivovicu i manastirku, ne može se naći nijedno piće koje bi poneli kumovima i prijateljima na venčanje, na krštenje i na krsnu slavu naslovljeno ćirilicom primereno tim izuzetnim svečanostima. Na delu je latinički totalitarizam.

Primeri iz savremene dnevne štampe

Pored izdavaštva knjiga najveću štetu od latiničke štampe trpi izdavaštvo novina i časopisa. Ekonomska i tehnološka prednost ćiriličnog pisma vidi se na primerima štampe dnevnih listova koji sada izlaze u Srbiji i u Crnoj Gori. Tako na primer, na visini od 100 mm u stupcu lista „Danas“ staje 27 redova latiničkog teksta, a u stupcu lista „Večernje novosti“ 32 reda ćiriličkog teksta, dok na istoj visini 65 stupca lista „Pravda“ staje 36 redova ćiriličkog teksta. Dugujem zahvalnost dr Mirčeti Vemiću na tehničkoj obradi merenjima, i uređivanju teksta.

Primeri savremene ćiriličke i latiničke dnevne štampe u Srbiji i Crnoj Gori

Isti slučaj je i sa dnevnim listovima koji izlaze u Crnoj Gori, kao na primer, „Pobjeda“ i „Dan“. I ovde možete da vidite da je na visini 100 mm latiničkog teksta lista „Pobjeda“stalo 27 redova a na toj istoj visini stalo je 33,5 reda ćiriličkog teksta lista „Dan“ – dakle 6,5 redova više. Na prvi pogled, čitaocu se može eventualno učiniti da latinički tekst lista „Pobjeda“ ima veći prored. Zato obratite pažnju, između 6. i 7. reda odozgo i videćete da manji prored nije moguć jer se slova „g“ latiničko iz gornjeg reda i „l“ iz donjeg reda skoro dodiruju, kao „g“ i „d“ između 7 i 8 reda, pa ako bi prored bio manji, slova bi se sastavila. Dakle, ako pogledamo novine u celini, na celoj visini popunjenog stupca visine 300 mm staje 18 redova ćiriličkog teksta više. Za 18 redova latiničkog teksta potrebno je 60 mm. Znači, ako od cele visine novina odsečete 6 cm i bacimo u oganj, to je porez latinici – zašto!? Zašto da sečemo 20% naših šuma više latinice radi – zašto?

I posle svega navedenog šta možemo da zaključimo. Latinica je srpskom narodu uvek nametana pod okupacijom: austrougarskom u Bodni i Hercegovini 1878. g. u Srbiji 1915. do 1918; pod okupacijom fašističkom, nemačkom, ustaškom i italijanskom od 1941. do 1945, i danas pod okupacijom okupatora Kosova i Metohije i njihovih saradnika. Hiljadu godina, hiljadu generacija srpskog naroda sa poštovanjem su pisale i usavršavale svoju ćirilicu, a u drugoj polovini dvadesetog veka pojavili su se srpski latiničari = kao puzeće sluge pre pokorne okupatorskim zlotvorima. Prelomili su se lomljivi karakteri i hiljadugodišnju srpsku ćirilicu pogazili, sunovratili se na niži stepen pismenosti, i sa okupatorom i sa Magnum Crimenom venčanu skorojevićku latinicu usvojili,ponizili lično i nacionalno dostojanstvo; prigrlili kukavičije jaje koje se vekovima, sa zlom namerom, perfidno podmeće u srpsko nacionalno gnezdo. Znaju li srpski latiničari čije naredbe sprovode u delo: „A O K(Armijska Vrhovna Komanda) namerava da u POTPUNOSTI ukine modernu Ćirilicu u službenom i javnom životu u Vojnom generalnom guvermantu u Srbiji već od 1. januara 1917. godine. Posle ove naredbe dolazi Pavelićeva naredba o zabrani ćiilice 1941. g. a zatim = zabrana ćirilice u Tuđmanovoj N D H=ziji. Latiničko okupatorsko pismo u toku ratova i okupacija nametano surovom silom, a u vreme mira perfidijom. Sve okupatorske granate i bombe iz 1914–1918, 1941–1945. i one 1999. nosile su latinički žig, i sva municija kojom su streljani đaci u Kragujevcu i koja je sejala smrt po Srbiji bila je žigosana latinicom. Da apsurd bude veći danas je sva Srbija preplavljena okupatorskom latinicom. Potresaju li se kosti u grobovima tri miliona Srba koje su poubijali latino okupatori utoku dva svetska rata; Jesu li srpski junaci na Ceru na Kolubari na Mojkovcu na Kajmakčalanu izvojevali krvave pobede zato da njihovi potomci danas robovski ispunjavaju naredbe austrougarskih,ustaških i nemačkih zlotvora, da gaze svoje najsavršenije fonetsko pismo na svetu koje su im ostavili preci. „Nezahvalnost je smrtni greh“, zapisao je Sveti vladika Nikolaj Velimirović. Igraju li kosti u grobovima Konstantina Hermana, Oskara Poćoreka, Anta Pavelića, Andrije Artukovića, Franja Tuđmana – što se njihove naredbe u Srbiji i Crnoj Gori danas sprovode u delo. Podrhtavaju li kosti jasenovačkih mučenika koji su stradali iza velike crne kapije smrti naslovljene velikim crnim latiničkim slovom =U=. Sve ove činjenice neodoljivo podsećaju na karakterologiju kojom se pozabavio Njegoš „Isturči se plahi i lakomi”, i Simo Matavulj, koji je ukazao na lomljivi karakter slabog Kljaka i nesalomljivi karakter časnog Pilipende. Srpska nacija je na ispitu – ili Kljako ili Pilipenda. Malograđanski duh servilnog i snishodljivog samoporicanja postao je pošast i pogibelj srpskog pisma i jezika. Srpski pozdravi: dobro jutro, dobar dan, dobro veče, doviđenja, zbrisala je italijanska reč „ćao“. Srpska reč, stanica, zamenjuje se hrvatskom kovanicom „stajalište“, a unose se i mnogi anglizmi i druge tuđice bez potrebe. Jezik i pismo danas ne branimo oružjem nego svojom svešću, perom i karakterom. Ćirilice ima toliko koliko ima nacionalne svesti i odvažnih karaktera. Samo invalidna nacionalna svest može počiniti ovakav pogrom ćirilice u Srbiji i Crnoj Gori. Prva odrednica jednoga naroda to je sopstveni jezik i pismo. Jezik i pismo znače ime i prezime – to je lična karta jednoga naroda. Opstanak pisma i jezika znače opstanak naroda, a „kad se jezik izgubi, naroda više nema“.