Толико тога смо видјели на политичком небу у Српској , БиХ, региону, па наравно и у Требињу.

Бројне политичке калкулације, промјене дресова или већ чувени „прелети“ из партије у партију.

И јасно је да нико од тих прелетача није отишао у други политички тим да би донио боље граду, друштву, држави већ да би остварио неке свој личне интересе.

И увијек се прелази уз неку причу о општем добру, новим идеолошким курсевима и слично, али- на крају промијени се радно мјесто, запосли неки члан ( или више њих) породице, купи се стан, два или ко зна колико и слично.

Дакле, она прича о општем добру остане само на тим ријечима, а онај ко је прелетио и причао „бајке“ покаже да је добро знао да процијени када ће и зашто да улети у другу политичку партију и оствари за себе оно што је осмислио.

И у том политичком блату многи се дуго већ ваљају и не смета им ни та прљавштина нити било шта, јер савршено добро су спремни све то да „истрпе“ да би се материјално добро обезбиједили.

Много таквих има на политичкој сцени Требиња. Нажалост.

Данима већ на друштвеним мрежама оглашава се Славиша Јанковић који је донедавно био директор Казнено поправног завода у Требињу и, такође донедавно, предсједник требињског одбора Демоса.

Прије преласка у Демос дуго је био члан ДНС-а и ,захваљујући тој политичкој партији, професионално напредовао и „догурао“ до мјеста директора требињског КПЗ-а.

И ни ријечи критике није упућивао на оне са којима је политички био у коалицији.

Требињски Демос доживио је неуспјех на протеклим изборима, а онда се „заљуљала“ фотеља Славиши Јанковићу.

Јер, нажалост, фотеље углавном зависе од политике, а не од стручности. То Јанковић најбоље зна, јер он у КПЗ није дошао зато што је неки посебан стручњак него зато што је политички био подобан за то мјесто.

И тада је, наравно, сасвим лијепо све то прихватио.

А, како и не би- плата више хиљада марака мјесечно, сви други бенефити које доноси функционерска позиција. И много тога још...

Сасвим удобно, у својој фотељи, уживао је у благодетима позиције која му је дата.

За то вријеме запослени, сем оних које је он лично запослио, незадовољни односом руководиоца према њима писали су чак и допис надлежном министарству. И некако се постигао

И тако је текло до политичког фијаска требињског Демоса који је угрозио функсционерску позицију Славише Јанковића.

И тада Јанковић креће јавно да се оглашава на друштвеним мрежама и износи „пикантерије“ из живота појединих представника политичког живота, а и напрасно фаворизује кнеза од Херцеговине. Да не знамо ко је Родољуб Драшковић помислили бисмо из Јанковићевог писања да је Родољуб највећи хуманиста и добротвор и да у Херцеговини, захваљујући њему, сви живе савршено...

Но, то је можда нека лична Јанковићева импресија.

Какао год било ништа не би било чудно у Јанковићевом оглашавању да је овако говорио док је користио све што су му досадашње позиције доносиле.

Али овако, сва ова прича након губитка фотеље звучи празно и неувјерљиво.

Ко губи, наравно, има право да се љути. Само, није Јанковић из ове утакмице у којој коначан резултат није био у његову корист, изашао „празних“ руку тако да му ни оволика љутња, у времену када се многи боре за егзистенцију, није на мјесту.

Али, свако ради како сматра да треба и у складу са својим личним ставовима и увјерењима.