Рим је био сједиште врлина, царства и достојанства, али Римљани су имали своју помало чудну дефиницију врлина и достојанства. Они су на неке законе који се у данашње вријеме сматрају сулудима, били веома поносни, иако се они граниче са здравим разумом....

1. Забрана ношења љубичасте боје

У античком Риму љубичаста боја је била резервисана искључиво за владара. Та боја се доживљавала као врхунац достојанства и највиша је у хијерархији боја. Владари би сваког јутра облачили љубичасте тоге, а у њима су се толико добро осјећали да нису допустили ником другом да носи ову боју. Толико су били опсједнути да су њено ношење забранили законом.

Закон о забрани ношења љубичасте боје био је једна од тачака дефинисана у закону о раскоши, према којем нижи слојеви друштва нису смјели јавно да показују или се хвале оним што имају у свом власништву.

Циљ оваквих рестрикција био је омогућавање Римљанима да на први поглед виде ко је вриједан, а ко није вриједан њихове пажње, како не би случајно били љубазни према неком сељаку. Закон о раскоши био је један од настрожијих закона античког Рима, а љубичасте тоге биле су строго резервисане за цара.

Материјал за израду тоге био је веома скупоцијен, а љубичаста боја се добијала се од мекушаца, а да би се направило довољно боје за једну тогу било је потребно 10.000 ове животињске врсте. Зато је ова царско љубичаста боја вриједила попут злата.

2. Забрана плакања на сахранама

Сахране у вријеме античког Рима кренуле би поворком у којој би се тијело покојника носило улицама, а што је више људи ишло за тијелом, сматрало се да је особа која је преминула значајнија у друштву. Некима је толико било стало да њихово тијело или тијело њихових најближих улицама Рима прати што већи број људи да су унајмљивали професионалне глумце или плаћали обичним грађанима да ходају у поворци и плачу.

Жене су дословно чупале косу, ридале из свег гласа не би ли та туга и жаљење за покојником добило већу снагу и не би ли задивиле комшије. Тај обичај је достигао толике размјере да је држава забранила женама да плачу на сахранама.

3. Убиство ћеркиног љубавника

Прељуба није била страна ни грађанима античког Рима, али процедуре које су се спроводиле након откривања, разликовале су се од данашњих. Kад би мушкарац ухватио жену у превари, слиједио би друштвене норме, према којима је било пожељно да зароби жену и њеног љубавника, затим да позове све комшије и познанике да виде мушкарца који спава са туђом женом.

Након тога, муж је имао три дана да јавно саопшти детаље прељубе, од тога како је сазнао да га жена вара, гдје их је пронашао и све остале сочне детаље. Према закону античког Рима, мушкарац је морао да се разведе од жене прељубнице јер би у супротном био оптужен да је макро. Љубавника своје жене могао је да убије само у случају ако се радило о мушкој проститутки или робу.

Ако је ријеч о једнакоправном грађанину, требало је да потржи помоћ свекра, жениног оца. Према законима античког Рима, отац жене имао је право да убије љубавника своје ћерке без обзира на боју или раскош тоге коју је носио.

Kада би жена ухватила мушкарца у прељуби, једина ствар коју је могла да уради је да плаче. По могућности унутар четири зида јер готово да није било дана да неко није умро, а плакање на улицама за вријеме сахрана је било забрањено женама.

4. Дављење у бурету са животињама

Ако би учинили нешто лоше, најмања казна коју би могли да очекујете је декапитација, односно обезглављивање. Ако би учинили нешто јако лоше одвели би вас на кров затвора и бацилли вас у смрт. Да убијете некога, попут члан породица или сопственог оца једноставна и безболна смрт у том случају није била достојна казна.

Kада би нека особа била оптужена за патрицид, односно убиство сопственог оца, прво би јој везали очи јер није била достојна светла. Затим би, завезаних руку и са повезом на очима, била послана према пољу ван града. Наравно, без одјеће, тако да сви који би се затекли на том путу могу да ударају оптуженог свим средствима и свом снагом.

Kада би оптужени пао на тло, од исцрпљености, ставили би га у велику бачву у коју би потом ставили једну змију, једног пса, једног мајмуна и једног пијетла, а потом би веселу дружину бацили у море.

5. Проститутке су морале да фарбају косу

С обзиром на то да је требало на неки начин издвојити проститутке од остатка римског друштва, постојао је закон према ком су све проститутке требале да фарбају косу у плаво.

Али тај план није у потпуности успио с обзиром на то да је велик број Римљанки убрзо постао љубоморан на лијепе плавуше. Тако су након неког времена и Римљанке из високог друштва почеле да фарбају косу у плаво, док су друге шишале косу на кратко и стављале плаве перике. И тако опет није било могуће распознати проститутку од других жена.

6. Самоубиство, само на захтјев Вијећа

У доба античког Рима идеја о самоубиству сматрала се разборитим размишљањем. Kраљеви су отров држали близу себе, најчешће у руци, у случају да ствари крену низбрдо. Болесне су охрабривали да попију отров не би ли завршиле њихове муке.
Једине особе које нису смјеле да почине самоубиство су били војници, робови и затвореници, а њима то није било допуштено чисто из економских разлога. Војници су били корисни и држава није могла да допусти да јој понестане војника.

Kриминалцима се није допуштало да почине самоубиство, јер, ако би умрли прије него што их држава осуди за криминално дјело, држава не може да постане власник њихове имовине. У случају да роб почини самоубиство, по закону античког Рима, власник је имао право на надокнаду штете.

Једно вријеме на снази је био закон који је налагао да особе које желе да почине самоубиство морају да затраже одобрење Вијећа. На пример, особа која је боловала од депресије могла је затражити одобрење Вијећа за извршење самоубиства. У случају да јој Вијеће одобри захтјев као поклон би добила бочицу отрова.

7. Тијела погођена муњом се не сахрањују

Римљани су у доба антике вјеровали у свашта и били су увјерени да су муње које парају небо поруке богова које се манифестују преко Јупитера. Kада би муња погодила у нешто, то се није сматрало несрећом већ нечим што Јупитер једноставно мрзи. Kад би муња погодила у дрво или неку особу, Јупитер је одлучио да је вријеме да ствар или особа оде са лица Земље.

Kад ми муња погодила и усмртила неког из ваше уже породице или пријатеља, вама би било забрањено да помјерате тијело и да га сахраните. Kад бисте сахранили такву особу, Римљани би вас жртвовали Јупитеру.

8. Ограничена продаја дјеце у ропство

Очеви античког Рима имали су законско право да привремено продају своју дјецу. Споразум се склапао између оца и купца, а након потписивања дијете би постало трајно власништво купца. Од купца се очекивало да дијете у неком тренутку врати кући.

Свако ко би продао своје дијете у робље три пута, сматрао се неспособним родитељем. Дијете би одрадило робовласништво јер посао је посао и какав год био, треба га завршити, а након тога, закон га ослобађа свих обавеза према родитељу.

9. Одлазак од куће зарад очувања слободе

Римљани су имали сет правила који су звали “усуацпио”, то су били закони који су дефинисали колико дуго морате да посједујете нешто прије него то постане ваша трајна имовина.б Ако сте се довољно дуго држали нечега, то је могло да постане ваше власништво, укључујући и људе.

Према том закону, жена је постајала власништво мужа када годину дана не би изашла из куће. Своју слободу могла је да задржи тако да оде из куће на најмање три дана. И тако сваке године. У античком Риму жене би сваке године одлазиле од куће и скривале се како не би постале власништво мужа.

10. Убиство цијеле породице

У раним данима Рима није постојао закон који би дефинисао шта мушкарац може да учини својој породици. Тако је отац, глава породице, могао да уради са својим укућанима шта год му је била воља, све што је замислио или наумио. Могао је да их злоставља, а ако би га њихово понашање узнемиравало, оцу је било допуштено и да их убије.

Овог права очеви су се држали чак и кад би им дјеца порасла, када би отишла од куће и имала своју породицу. Дјеца би постала слободна тек након смрти оца. Временом су очеви имали све мање власти и могућности да се према укућанима понашају како им је воља.

Али право на убиство члана породице укинуто је тек у првом вијеку прије Христа, а чак је и тада било изузетака од правила. Након регулисања права очева, донијет је закон према којем очеви могу да убију децу само ако су већ осуђена од државе за било коју врсту злочина.