Колико пута вам се десило да причате о нечему, а телефон почне да вам избацује рекламе о томе?

Садржај на интернету није бесплатан. Сваки упит који сте уписали у Гоогле претраживач, остао је прибиљежен и повезан са вашим корисничким налогом. До које реченице сте стигли када сте читали текст о разлици међу зимским гумама, колико дуго сте гледали YоуТубе видео о шминкању или који новински чланци су вам привукли пажњу – све то су информације којима сте „платили“ вријеме проведено у дигиталном простору.

Сличан принцип је и на друштвеним мрежама. Који су то профили на Инстаграму које најчешће отварате и „лајкујете“, око којих тема на Фацебооку се најчешће расправљате, какве видео клипове најдуже гледате на ТикТоку? Можда ви себи не постављате ова питања, али тзв. „алгоритме“ у позадини то итекако занима.

Маркетинг консултант Срђан Дукић каже да огромна количина података о нашем „онлајн понашању“ остаје као траг у дигиталном простору, траг на основу којег све наведене платформе могу да „поново дођу“ до нас.

"Не само што могу да нас „ретаргетирају“, него и да пронађу кориснике чије понашање је најсличније нашем, како би максимизовали ефекат промотивних садржаја које пласирају корисницима", каже Дукић.

Како то функционише?

"Већина њеб-сајтова у себи има уграђене алате којима је задатак да прате понашање посјетилаца. Најпознатији су тзв. „колачићи“, мали текстуални фајлови који носе податке о вашем дигиталном кретању, а који се похрањују у ваш интернет претраживач оног тренутка када отворите одређени њеб-сајт. Ту су и бројни други аналитички и маркетиншки алати који успостављају додатну комуникацију између вашег уређаја и њеб-сајта којег посјећујете, а који су неријетко повезани са претходно поменутим платформама", објашњава Дукић.

Са друге стране, каже, њеб-сајтови кроз програмску интеграцију омогућују наведеним платформама да своје огласе приказују и код њих, а заузврат власници веб-сајтова добијају одређен проценат од износа реклама.

"Због тога често можете видјети да веб-странице које посјећујете имају прозорчиће са рекламом и ознаку „Огласи од Гоогле“ или „Гоогле Адс“ јер су исти интегрисани на страницу приликом њене израде", прича Дукић.

Додаје да сва та количина података коју „остављате за собом“ приликом кориштења друштвених мрежа, претраживача и различитих веб-страница складишти се на серверима великих платформи, а потом обрађује и вас као корисника сврстава у различите групе корисника.

"На примјер, можда сте у овом тренутку означени као „љубитељ мачака“, а можда се налазите и у групи „претраживао аутомобиле у задња 24 сата“. Уколико сте на Инстаграму „лајковали“ мотивационе цитате, можда су вас окарактерисали као корисника који жели да ради на себи, па ће послије размјене и обраде података Фацебоок да вам прикаже огласе за одређене едукативне курсеве наредни пут када га отворите, а Инстаграм да вас дочека са „инфлуенсером“ који се бави управо темама за које сте кроз „лајкове“, „шерове“ и коментаре показали интересовање.
Сваким даном механизми за тзв. „персонализацију“ огласа на интернету постају све сложенији и ефикаснији, а питање које све већи број корисника поставља јесте управо питање безбједности", јасан је Дукић.

Он наводи да у циљу ограничавања могућности великих платформи када је ријеч о обради података, Европска унија је донијела и тзв. „ГДПР“ (Уредбу о заштити података), а сличне законодавне иницијативе се дешавају и у другим дијеловима свијета.

"Међутим, наведене платформе инсистирају на тврдњи да оне не чувају личне податке о корисницима и да се огласи заснивају искључиво на програмираним аутоматизацијама, због чега запослени који одржавају сервисе наведених платформи немају могућност да „виде“ активности појединачних корисника, већ се они у систему воде као неименоване ознаке које се искључиво посматрају у склопу већих група", истиче Дукић.

Било како било, поред питања безбједности која су све чешћа тема јавних расправа, поставља се питање да ли би интернет каквим га данас познајемо могао да постоји уколико бисмо платформама забранили да користе наше податке.

"Већина платформи се финансира управо од огласа или исти представљају значајан дио пословања, а уколико бисмо све поменуто забранили и обезбиједили потпуну „невидљивост“ нашег понашања на интернету, вјероватно би у неком тренутку морали да платимо за садржаје које смо до сада користили бесплатно", каже Дукић.

Шта је боље од наведена два избора и какве посљедице би, евентуално, они могли да нам донесу у будућности, питање је за неке нове дигиталне генерације које ће се, сасвим сигурно, суочити са разрјешењем дилема које смо у претходним деценијама отворили.