Упознам недавно групицу неких нових људи. Њихов сусрет са мном је пун питања: Ко те купа? Како се облачиш? Како прелазиш у ауто? До тада они су људе у колицима гледали на ТВ-у у неком контексту који није баш лијеп и немају представу како заиста изгледа и одвија се живот неког ко не може да хода.

Једна дјевојка се усуђује поставити ми питање које вјерујем свима њима стоји „на врх језика“.
„А како ти радиш оно?”, пита са нелагодом.
„Које оно?”, одговарам питањем.
„Па, знаш оно…секс и тако то?”, сад јој је још неугодније.
„Преферирам стојећи”, одговарам и сви праснемо у смијех.

Симпатично ми је када се шалим на свој рачун, колико се људи суздржавају да се насмију. Чак и када то сама учиним понекад им треба моја потврда да могу и они да се смију.

Ипак, ситуација је мало озбиљнија. Иако је сексуалност дио свих нас, особе са инвалидитетом често се сматрају асексуалним. Њихово тијело није по неким друштвеним нормама и самим тим је обиљежено као непривлачно, неприхватљиво. Подразумијева се да су њихови партнери такође особе са инвалидитетом и ако нису онда је њихов партнер представљен као херој, а њихова љубав велика јер може неког „таквог“ да воли. „Везе без обавезе“ са особом која има инвалидитет се не узимају ни у разматрање уколико тај неко није имао додира са инвалидитетом, управо због те предпоставке о асексуалности. А онда иде друга крајност гдје званична веза не долази у обзир, јер шта ће рећи људи. Одбијање од стране особе са инвалидтетом некога ко нема инвалидитет је сулудо, као и то да ОСИ има неке критеријуме при одабиру партнера.

Због свега овог прихватање, истраживање и представљење себе као сексуалног бића иде много теже. Зато немојте судити, претпостављати и закључивати прије него се мало распитате. Ако вам на нека питања не одговоримо, схватите да и ми имамо и желимо своју приватност. Вјерујем да ни ви мени нећете рећи шта радите у кревету са својим партнером.

П.С. Није немогуће ово стојећи.