Jesmo li promašili smisao? | Herceg Televizija Trebinje

Kolumne

Jesmo li promašili smisao?

Datum:05.10.2019.

Nekad mi se čini da smo ozbiljno promašili smisao, dragi moji pravoslavni hrišćani.

Znamo kad se posti na vodi, a kad na ulju, a ne znamo kako nam se oseća prijatelj. Znamo naizust deset Božijih zapovesti, a ne znamo ime prosjaka ispred crkve. Neki ne znaju ni imena prvih komšija.

Citiramo svete oce i kanone, i to uglavnom dok upiremo prst u nečiji greh, a Sveto Pismo stoji na polici sa slojem prašine po sebi.

Žene u hramu nose marame na glavi i tračeve na usnama.

Mnogi u crkvu odlaze „po badnjak“, „po vrbicu“, „po vodicu“, kao da je to prodavnica nekakvih relikvija, a retko ko odlazi u Crkvu Hristu i bližnjima.

Češće obilazimo manastire nego bližnje, češće spominjemo Boga nego što činimo Njagova dela. Kad bismo svi samo jedno vreme zaćutali i pustili da delima projavljujemo Jevanđelje.

Naše reči su postale daleko veće od nas samih.

Raspravljamo o zatvorenim ili otvorenim dverima, dok naši najmlađi pristupaju sektama.

Držimo se slepo tradicije, nesnađeni pred modernim izazovima, odbijamo da prihvatimo da je vera živa, uvek nova u novim okolnostima, a opet uvek ista: kao što je Hristos uvek Nov i uvek Isti.

Imamo veru dovoljno snažnu da u toku Strasne sedmice ne jedemo skoro ništa, ali nam je problem da pozovemo gladnog na ručak ili bar na burek.

Slepo ćemo pratiti formu i sasvim zanemariti smisao.

Zalagaćemo se za suzdržanje od supružničkih odnosa u sve posne dane, i uporedo ćemo plakati zbog pada nataliteta i malo srpske dece, ali i stići da osudimo suviše mladu majku. I dok svi znaju u koje dane u godini se ne sme voditi ljubav, ili piti vino, niko ne spominje u koje dane bi trebalo nahraniti gladnog stranca ili posetiti bolesne u bolnici.

Više ćemo slušati duhovnika nego svoj Bogom dan slobodan razum, a sve iz kukavičkog straha od donošenja sopstvenih odluka i u neobičnoj sklonosti da stvaramo idole od sveštenoslužitelja. Mnogi ne žele da prihvate da je duhovnik tu da nam pruži smernice i savete, oni žele da budu sasvim potčinjeni njegovoj volji, da bi mogli porasti u svojim očima kao veliki poslušnici.

Ko god daje odgovore u duhu Hristovih reči ali prikladnije sadašnjem vremenu i okolnostima, biće proglašen novotarcem, pink pravoslavcem, ekumenistom i pametnjakovićem. Jer lakše je osuditi drugog nego odstupiti od svog učaurenog mišljenja i pedalj.

Istoriju glorifikujemo i idealizujemo, sadašnjost preziremo i od nje bežimo. A svako vreme nosi svoje izazove, svaka epoha ima svoje svete i grešnike, i one koji šetaju po granici između njih.

Ne opraštamo, ne darujemo, ne tešimo, ne radujemo se, zavili smo se u crninu, izolovani od sveta kojeg smatramo neprijateljem.

Osuđujemo one koji drugačuje veruju u Hrista, vezujući ih za grehove njihovih predaka.

Osudićemo sve što ne razumemo ili je drugačije, bilo da je reč o muzici, filmu, priči ili društvenom pokretu.

Grešnike odbacujemo, umesto da ih prigrlimo, približimo Hristu i usmerimo ka promeni.

Potrebiti su nam smetnja, ali im nekad učinimo iz osećaja dužnosti i morala, da bismo bili zadovoljniji sobom, ali retko im prilazimo u ljubavi.

Uprkos svemu, živa je Crkva jer ima istinski živih hrišćana. Onih koji imaju radosti, otvoren um i srce, pružene ruke. Porazno je što su oni manjina, a opet, Bog tako ne gleda. Nikad nije pravio recke pred Putirom, On zna ko mu prilazi i s kakvom ljubavlju. Ti i takvi – oni su svetlost svetu, so zemlji.

Mnogi su promašili smisao ali ne svi. I zato ima nade. Iako se trudimo da druge navedemo da istupe iz svojih zabluda, iako žalimo zbog njih, ne smemo suviše da se obaziremo na tuđe stranputice. Time bismo postali oni koji upiru prstom. Kad ne možemo da ih navedemo na promenu, možemo da se za njih pomolimo Bogu i radije da razmislimo šta mi možemo da učinimo.

Posmatram sebe i pitam se gde ja da usmerim svoje korake. Molim se dobrom Bogu da prepoznam svoje darove i mogućnosti. Da ne izneverim šanse koje mi svakodnevno daje. Da Ga prepoznam u ljudima koje srećem. Molim se, da u toj borbi nikad ne budem sam, jer sam ne mogu. Nikud bez Njaga i nikud bez mojih bližnjih.

Nekad mi se čini da svakodnevno otkrivamo smisao. Nekad nam izmiče iz vidika, osećamo se usamljeno i izgubljeno, a nekad je smisao toliko blizu da ga možeš osetiti, dodirnuti, doživeti.

Biće sve dobro.

Hristos je među nama.

 

Piše: Marko Radaković – Avdenago


Kategorija: Kolumne

Šta Vi mislite o ovome?

NAPOMENA: Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove Herceg RTV već samo autora komentara! Molimo čitaoce da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja!

Najčitanije u ovoj kategoriji: