Ako je ikada postojala sumnja da me neko prisluškuje sada je i definitivno otklonjena. Da mi je neko od narodne milicije kojim slučajem čitao poruke u mobilnom telefonu dok se vraćam iz Hercegovine za Srbiju imao bi potpuno pravo ma me privede i sasluša.

Jasno mi je da se roditelji brinu kad im djeca negdje putuju (mada, ja sam stara drtina, pa…), ali ne znam zašto je ta granica (a nikada granični prelaz) toliko bitna. Mjesto radnje – granični prelazi Vardište-Kotroman.
Kad god da krenem i kako kod da putujem stižu poruke. Da neko čita pomislio bi da je to ozbiljan kriminal, a ne torba sa malo sira, kajmaka, teglom domaćeg meda.
Majka: „Sine, jeste li prešli granicu?“
Ja: „Majko, blizu smo.“
Majka: „Javi kad pređete! Nemoj da vam otvore ono!“ (ono je bilo nešto za tetku, više se i ne sjećam šta.)
Ja:“Majko prešli smo granicu, sve je u redu.“
Majka: „Dobro moj sine, samo nek nisu otvarali torbe, šta znam.“
Ja: „Kažem ti sve je u redu, sad mogu malo i zaspat’.“
Majka: „Doći će neko po ono. samo ti to čuvaj kod sebe, dok ti se neko ne javi.“
I ja se tu već upecam u pitanja, potpitanja: Šta? Ko kome šalje?
Ja: „Znači javiće se neko?“
Majka: „Ništa ti ne brini, bitno je da ste prešli granicu.“
Zastanem malo pa se zamislim, što je bitno da smo prešli granicu?! Nije to jedina granica na ovome svijetu. Kad sam prelazio neke malo dalje granice samo bi rekla da se javim kad stignem, ali za ovu uvijek moram naglasit da sam je prešao.
Jednom prilikom nas četvoro putujemo kolima, stajemo na graničnom prelazu Kotroman. Leglo auto do crne zemlje. Uzeo dokumenta pripadnik državne granične službe pa se izmače, zagleda auto, vidi pretovaren i upita sa simpatičnim bosanskim naglaskom: „Jarane, što je ovo leglo ‘vako?“
Rekoh: „A evo bio Božić pa malo mesa, sira, kajmaka, kupusa… „
„Jesi li ovo potjerao i onaj kamen što pritiska kupus?“
Nije mu se čudit. I ne znam zašto je ta granica toliko bitna, je li nam to granica svih granica ili smo odavno prešli granicu?! Stižemo…Stiže i poruka. Majka: “Nemoj ti ono otvarat dok ti se neko ne javi!“

Vladimir Čubrilo