Ode on. I odlazeći, maše nama Sveti Nikola. Odmahuje i poručuje: „Čekajte me, doći ću ja vama opet za godinu dana, a do tada vas, po dogovoru, čuvam i pazim. Doći ću i vama što slavite, a doći ću i vama što dolazite na to slavlje. Doći ću, iako me dosta vas od gozbe, ića i pića, dima, buke, muzike i halabuke uopšte i ne vidite i ne čujete. I ovaj put niste ni videli, ni čuli a pored toliko ušiju i, kandilima, osvetljenih ikona pred vašim očima. Doći ću i dalje dolaziću, a pravo da vam „rečem“, sve mi se manje kod većine vas više dolazi…“

„Sledeći Hrista, hvala Bogu njegovom, mom i vašem, praštam ja vama – praštam sve. I onima koji me slave na pomalo ili potpuno pogrešan način, praštam. Onima kojima je bitnija trpeza i šta će gost zaključiti i sutra pričati od onoga zbog čega je taj gost uopšte i došao, takođe praštam. Onima koji me slave samo zbog nekog reda, tradicije i pomodarstva a ne iz potrebe – praštam. Onih koji ne znaju ni zašto me slave, dosta sam se noćas nagledao i takođe im praštam. Onima koji me slave po kafanama, restoranima i šatorima, naravno da ću oprostiti.

Onima koji su se na posni dan, jedan jedini moj u godini, prejeli, omrsili, ponapijali – moram oprostiti. Onima koji su u svoj toj gunguli vikali i nesvesno psovali i mene i Boga kao i ostale goste, ne samo da ću oprostiti, nego ću se i pomoliti za njih. Onima koji ne veruju ni u mene ni u Boga, a koji su prvi, žedni i izgladnjeli, posedali za stolove mojih „štićenika“, kako da ne oprostim. Onima koji su sada na trežnjenju ili sa prstom u grlu, uz oprost, želim brz oporavak. Onima koji su se večeras pripiti „posvadili“ i zakrvili, uz iskrenu želju da uskoro primire, momentalno praštam.

Onima koji su došli na čast i slavlje u kuću onih o kojima misle, žele i pričaju sve najgore, bez dvoumljenja praštam. Njima je oprost najhitniji. Onima koji me slave što me moraju slaviti samo zato što me je neko njihov pre njih slavio – tužan praštam. Onima kojima je bitniji bio kvalitet ozvučenja, jačina decibela i izbor pesama od tišine koju danas propovedah, nego šta nego da ću oprostiti. Oni samo ne znaju… Onima koji su večeras popuštali svoje kaiševe za po jednu ili dve rupe, zanemarujući umerenost koju svima danas savetovah, opet praštam. Onima koji više svojih očiju ulažu u pomno praćenje šta će im gost doneti, nego da li će mu uopšte doći – moram oprostiti. S druge strane, onima koji se utrkuju i poklonima takmiče ko će bliže domaćinu „prići“, oprostiću kad stignem.

Onima koji dolaze samo radi pića i jela, a ne zbog toga što cene i poštuju domaćina, kako ne oprostiti. Onima koji zovu u kuću one koje ne cene i ne poštuju, oprostiću odmah posle ovih prethodnih. Onima koji i zovu i dolaze samo zbog nekog interesa i koristoljublja, a ne iz uzajamne ljubavi i poštovanja, praštam nemilice. Onima koji slave a enterijer crkve očima ne gledaju, iščuđen praštam. Onima koji su tu a nikog svog ne slave treba i hoću, olako, oprostiti. Onima koji me lepe, provlače, čestitaju i najavljuju po tim đavoljim „zidovima“, takođe praštam. I praštam i pitam sam sebe bi li ko znao da dolazim i da sam došao da nije tog i takvog „info maltera“ po zidovima.

Onima koji narednih 364 dana neće prići mojoj ikoni, n’o će ona biti njihov prašnjavi ukras na zidu, praštam sa suzom u očima. Onima koji su me izneverili i bez krupna i velika razloga preskočili ili odustali od ovogodišnjeg uvažavanja dana mog, tj. njihovog, opominjući, praštam.

No hvala milom Bogu, ima još i onakvih a da nisu takvi… Videh noćas i one koji me uvažavaju i slave kako to treba i dolikuje. I meni i njima. Ali, takvih je, nažalost, nekako sve manje. Kao i svih onih koji hoće i trebaju učiti od njih… A svima onima koji iščekuju, doživljavaju i samo svojim telima, bez njihova duha, sprovode taj naš dan u izvornom smislu reči „slavlje“, poput svakog drugog slavlja i veselja, sutra ću oprostiti.

Neka ostane nešto i za sutra, „posle mene“, za oprostiti. Za danas je dosta praštanja bilo. A i oči su mi od svega viđenog danas i noćas, nekako teške i umorne, ali i dalje dovoljno otvorene da otvore i pogledaju neke druge oči kojima je moj oprost potreban i namenjen. Krenuću od tih tvojih, Vukoje…”

Božo Vukoje