Sjedim na jednom crvotočnom splavu na Adi Ciganliji i razmišljam da li da se okupam u Savi.
U meni se bore Hercegovac i Beograđanin. Beograđaninu hladna voda, Hercegovcu prljava i mutna, a meni vruće!
Beograđanin, oprezan kao što ga je Bog dao, šapuće mi da ćemo se sva trojica prehladiti.
Hercegovac se sa tugom seća smaragdne Trebišnjice koja može da se pije i zelene Neretve u koju je skakao s mostarskog Starog mosta. Kune su da se u Savi ne bi okupao da mu daju ne znam šta! (Kao da mu neko, uopšte, nešto i nudi!)
Kroz mene teku mnoge rijeke; ljupka, ženstvena Sava, potuljeni gospodar Dunav. Valja se tromi Misisipi Marka Tvena (“Zaboravi to!”, odmahuje rukom Hercegovac, rođeni rusofil), lukava bludnica Sena koja ume da izmami čovjeku i posljednju paru, ogrće se sivim penjoarom mutna Temza, šumi Miljacka ispod mostova promjenjenih naziva, zlati se i blista sveta rijeka Krka, gazim Kupu, Cetinu i Zrmanju – Oj, Moravo, moje selo ravno…
I dok se ona dvojica u meni prepiru, skačem u Savu, baš me briga! Beograđanin odmah kraul, Hercegovac leptir stil, a ja na leđa! Ne može se ni zamisliti kako to izgleda onima sa obale.
Hercegovac živi u meni još prije mog rođenja; Beograđanin od devete godine, kada sam se 1946. doselio u ovaj grad.
Jedan govori ekavski, drugi insistira na ijekavskom.
Najgore mi je na koncertima u Kolarcu. Beograđanin, kao, obožava dosadne Malerove simfonije, a Hercegovac istog časa utone u san i, da oprostite, glasno diše, pa ga svi naokolo bude i utišavaju. On bi da sluša gusle.
Beograđanin, opet, zijeva dok guslar pjeva o starim junacima i čudi se što brkati ljudi plaču.
Priznajem, zagorčavaju mi život na svakom koraku. Ne znam kud da se denem od njih dvojice.
Pođem tako prije neki dan da dam važan intervju za englesku televiziju, a Hercegovac navalio da navučemo maskirnu uniformu. Beograđanin hoće tamno odelo s kravatom. Navučem izbledeli džins iprljave patike. Nisu govorili sa mnom dva sata!
Jedan zapeo da potpišemo sve što se od nas traži (pa da se poslije ne držimo toga), a drugi neće ni da čuje!
Reporter Frontline News television, gos’n Adam Kaliher, našao se u čudu. Njih dvojica viču, udaraju šakama o sto – meni ne daju da dođem do riječi!
Dobro, nekako ih smirim i objasnim gos’n Kaliheru da u svakom Srbinu živi više raznih Srba.
Neki dan se, opet, zavadili dok sam spavao i ne sluteći šta se dešava u meni.
Šta je bilo? Hercegovac, izgleda, kao i obično sanjao da je na ratištu sa svojima, a Beograđanin ga nazvao ratnim huškačemi zatvorio mu svoj dio srčane pretkomore.
Umalo se ne uguših u tom ružnom snu! Probudim se i ispečem dva jaja na oko, očistim mlade rotkvice, ali ne ide! Hercegovac ne jede, podnimio se i samo nas ćuteći gleda. Gladuje. I Beograđaninu stao zalogaj u grlu.
Baci viljušku na tanjir…
Na Adu dolazi jedan čuveni psihijatar da se liječi od depresije. Po čitav dan sjedi i bulji u vodu. Požalim mu se, a on mi kaže da je u mom slučaju, vjerovatno, riječ o blagom obliku šizofrenije. U pitanju je podvajanje ličnosti.
“Ali, nas nije dvoje, nego troje!”, objasnio sam mu. “Da li je moguće cijepanje ličnosti natroje?”
Uostalom, može uskoro da nas bude i više! Već se povremeno javljaju i neki drugi: izbjeglice iz Sarajeva, Evropljani, pacifisti i ratoborni, pravoslavni i slavenofili, diplomate i samoubice…
Psihijatar mi je rekao da je moj slučaj veoma zanimljiv i da nešto slično nije imao u dosadašnjoj praksi. “Zapisujte sve što budete osjećali…”, kazao mi je. Eto, zapisujem. Od toga i živim.
“Mogao bi da živiš i od nekog ozbiljnijeg posla”, gunđa Hercegovac u meni.
U tom trenutku pokraj nas prođe jedna beogradska ljepotica.
I Hercegovac i Beograđanin okreću se za njom.
Ja se pravim da je ne primjećujem.
Ali, oni više ni o čemu ne mogu da pričaju, sem o politici. Opet se svađaju oko toga ko ja patriot, a ko izdajnik. Šta da radim?
Hercegovcu naručujem lozovaču – Beograđaninu hladno pivo, a ja popijem sedativ da ih lakše podnesem i ponovo zaspim.
Strah me je jedino od buđenja…