U Jerusalimu, na dan praznika Senica, jednog od najvećih jevrejskih praznika, sve kuće su bile ukrašene travom i cvećem, u spomen na izlazak iz misirskog ropstva.

Hristos je pre Vaznesenja rekao: „Ne udaljujte se od Jerusalima, nego čekajte obećanje Oca, koje čuste od Mene…” i svi apostoli su se sabrali na molitvu u kući ukrašenoj travom i cvećem. Odjednom se čuo neobičan šum, koji je podsećao na hujanje silnog vetra. Soba u kojoj su bili apostoli odzvanjala je od te huke. Pojavila se neobična svetlost, koja se u vidu ognjenih jezika spustila na apostole.

Svi su se ispunili Duhom Svetim i odjednom su počeli da govore jezicima stranih naroda, koje nikada pre toga nisu ni čuli.

Apostolima su se otkrile božanske istine i najdublja mudrost, koliko je moguće ljudskom umu da shvati. Potpuno su im postale jasne Hristove reči i dela, kao i smisao Hristovog dolaska na zemlju. Na apostole, neuke i proste ljude, ribare i radnike, se spustio Duh Sveti, treće lice Svete Trojice i dao im sva znanja, prosvetlio im um i ispunio ih božanskom snagom, da mogu da idu po svetu i propovedaju veru u Hrista Gospoda vaskrslog.

Izašli su na trg, gde je bilo mnogo ljudi. Razgovarali su sa svima na njihovim jezicima. Ponašali su se razdragano, pa su mnogi mislili da su se opili, ali Petar je rekao da niko od njih nije okusio nikakva pića, jer je jutro, već su te reči dar Duha Svetoga. Tada je apostol Petar počeo propoved. Neuki ribar je, Duhom Svetim oblagodaćen, propovedao onako kako ni najumniji ni najučeniji ljudi nisu mogli da govore.

Pričao je o Hristu, njegovom dolasku, životu, smrti, Vaskrsenju i Vaznesenju. Ova propoved je duboko potresla sve koji su je slušali. Stanovnici Jerusalima, koji su pre samo pedeset dana bili svedoci Hristovog stradanja, shvatili su koliki su greh učinili kad su tražili da se Hristos razapne. Pitali su da li mogu nekako da se iskupe, a Sveti Petar im je odgovorio da treba da se pokaju i krste u ime Isusa Hrista, radi oproštenja grehova, a da će na krštenju primiti dar Duha Svetoga. Mnogo ljudi se odmah krstilo i tako je nastala Crkva Hristova.

Da nije blagodati Duha Svetog, apostoli ne bi mogli da propovedaju po celom svetu i da za vrlo kratko vreme pridobiju mnogo sledbenika, koji su poverovali svom dušom, i postali sami branioci vere, koju su često potvrđivali ne samo rečima nego i životom. Duh Sveti čuva Crkvu, i zato je ona pretrajala do danas, puna dva milenijuma, iako je prolazila kroz najstrašnija iskušenja i stradanja.