Колумне

БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Тежина ријечи “човјек”

Извор: VUKOJE.RS | Датум:02.09.2017.

Људи. Чудна врста. Насташе ли од мајмуна или их Бог својим “свемогућим штапићем” створи, овога пута није толико ни битно. Једни другима и највећи непријатељи и највећи пријатељи. И злотвори и добротвори. Какву је год ко намјеру имао док нас је овакве стварао и направио, предодредио нас је да будемо друштвена врста у којој смо упућени једни на друге. Какве год прилике биле, сам човјек нити може, нити шта треба покушавати од живота да направи. Погледајмо кроз историју, који је то самотњак нешто социјално здраво и друштвено велико од живота направио? Осим пар чудака у умјетности и науци… Дакле, без људи се не може. Радио ово или оно, бавио се оним или овим. Како год окренеш, човјек од човјека зависи… Човјек без човјека не може! И човјек без човјека не треба! Онај који то негира или својим животом игнорише, не мора да значи да је мањи човјек, али сигурно је све мање човјек.

Улог познате квалификације “човјека” у човјеку, наспрам његове негативне конотације – нечовјека или лошег човјека у данашњем друштву је голем. Знао је то свезнајући, наш један и једини, почивши Патријарх Павле док је нас, своја духовна чеда, молио да будемо људи. Знао је он да је то најбитнија овоземаљска мисија сваког човјека. Да човјек буде „човјек“ у правом смислу те ријечи. Да једни другима будемо људи како би на тај начин свима нама овај претоварени самар живота био лакши, безбрижнији и растерећенији. Јер, већина данашњих невоља потиче од људи, односно нељуди.

Човјек се не рађа, човјек се постаје. Свакако, не преко ноћи, јер то је једна ужасно тешка и осјетљива работа којој особа мора бити посвећена сваког тренутка који живи и проживи. Ако се већ са неким раним и иоле зрелијим годинама одлучно не подреди том циљу, тешко да ће икада бити “човјек”. Тј. ако унапријед не схвати и одлучи да се треба и мора бити човјек. Породично васпитање, наслијеђе, улога родитеља и само окружење у тој фази су неупитни и круцијално битни. Практично – главни темељ сваког будућег “човјека” у човјеку. Темељ који се касније годинама и деценијама надограђује, кали и узвишава, а само у једној јединој секунди гази, руши и ниподаштава. Деценије наспрам секунди – није ли јасна тежина ријечи човјек?

„Човјек“ се, ма шта год у садашњем тренутку урадиш и допринесеш, не може ретроактивно, а ни накнадно постати. Може тај неки покајнички потез или дјело бити заиста квалификовано као људско или надљудско, али ако си на том дугом и трновитом путу до прихватљивог чојства `фатао кривине и тонуо у поноре, ти ћеш ипак бити недовољно добар човјек, нечовјек или лош човјек. Не у својој генерацији него у онима и послије ње, јер се нељудска дјела с разлогом препричавају и незаборављају. Омане свако, дуг је живот просјечну чо`јеку. Некад ни самом човјеку није до „човјека“ у њему, па направи неку глупост, али ако је она заиста ријетка и незнатна, лако ће пасти у заборав. Ако није, трајаће и “дуље” него што сами човјек данас “издурати” може. Није ли јасна крхкост ријечи човјек?

Отприлике, ако све ово схвата и овако доживљава, прије или касније, човјек човјека пронађе. Људи се у њима нађу и то траје док год један од њих не постане мањи „човјек“. Вјероватноћа да ће неко испасти лош или мањи “човјек” је драстично већа ако се тај човјек у неком претходном времену квалификовао за лошег или недовољно доброг човјека. Као што је велика вјероватноћа да ће неко увијек бити човјек уколико је уназад кроз вријеме увијек био и бивао човјек. Није ли јасна гаранција ријечи човјек?

Злих и љубоморних језика који од људи покушавају правити нељуде или “мање људе” је увијек било и биће. То је исто вјечна работа. Но, и за њу је потребан константно добар човјек ако се већ жели да буде и успјешна работа. Јер, ко ће паметан слијепо вјеровати лошем човјеку или примиреном нечовјеку? Људи лоших намјера могу причама “тровати” неке друге људе око себе, али то у суштини не може одбити пера истински добром човјеку. То је као да неко кантом воде хоће да угаси пожар невиђених размјера. Није ли јасна снага ријечи човјек?

Да неко не помисли да овим текстом утирем пут људству у себи, никако не мора да значи да је ове ријечи написао неки добар човјек. Ја заиста нисам тема ове теме и о човјеку у мени не могу, нити требају да суде моје ријечи и моја слова. То треба да буде остављено времену и људима којима сам окружен и које окружујем. На мени је да се трудим да то будем, ако већ схватам несагледиву битност појма и улоге “човјека” у сваком човјеку… Да утичем чиме год могу да и ја и сви они око мене буду бољи људи него што јесу. Привилегија свакако јесте и можда је некоме касно бити прави или велики “човјек”, али никада неће бити касно бити бољи човјек данас него што је то неко био јуче!

П.С. Буди увијек човјек да би некада имао људе уз себе и око себе.

Божо Бобан Вукоје

02.09.2017.
Категорија: Колумне

Најчитаније у овој категорији: