Никола Субашић рођен је ратне 1993. године као тада једина беба у Гламочу у БиХ. Лука Васиљевић дошао је на свет 1994. у Вишеградској, са бројним другим београдским бебама. Много година касније, живот је учинио да ова два момка постану најбољи другари и да баш тај дечак из Гламоча дечаку из Београда да свој бубрег и више од пола своје јетре - и спаси му живот.

Та истовремено страшна и прелепа прича о пријатељству, храбрости и невероватном пожртвовању почиње 2017. године.

- Лука има цирозу јетре. Отказали су му бубрези. Са свега 23 године његов живот свео се на дијализу -док се присећа страшне дијагнозе која је њеном сину постављена пре две године, мајци Јелени очи се на моменте застакле као да ће заплакати, али она то не чини ни једног тренутка.

"Нисам могао да га гледам како се мучи"

Лука има урођени недостатак ензима Алфа 1 антитрипсина, који може да изазове проблеме или са плућима или са јетром. Јелена и њен муж, који такође имају овај недостатак, никада нису имали проблема, па су се надали да ће тако бити и са њиховим дететом. Међутим, када им је живот поделио такве карте, Васиљевићи су остали препуштени туђој вољи. Једина нада за Лукин опоравак била је трансплантација и бубрега и јетре, а то је онај тренутак кад се и најближи повуку и заћуте.
Ситуација је утолико била гора што родитељи нису могли бити донори - Јелена има крвну групу АБ, њен муж А, Јеленина сестра такође АБ, а Лука Б. Трунка наде појавила се када се сестричина Бојана (31) јавила из Египта убеђена да баш она одговара, али су је резултати из лабораторије брзо демантовали. Није могла ни Лукина учитељица која се одмах јавила, ни другови Стефан Илић и Стефан Ћоровић, и тако је Лука поново враћен на почетак.

Све док живот, како то већ уме, опет није измешао карте. Ту креће прича о Николи Субашићу (24), младом момку који са братом живи као подстанар у кући Васиљевића. Никола је дете из избегличке породице. Оца је изгубио, а мајка, сестра и још два брата живе у Бањалуци.
У Београд је дошао трбухом за крухом. Са Луком се спријатељио чим су се упознали. У време кад се Лука разболео, Никола је радио преко омладинске задруге у Земунској болници. Тако је и изблиза гледао Луку док се мучио на дијализи.

- Лука ми је добар другар и било ми је жао што се тако се пати, што иде на ту дијализу… Генерација смо. Гледао сам како више нема времена за себе, ни за какве активности, да му се живот своди само на болницу – прича Никола.

"Одмах сам знао да ћу му дати оба органа"

Није се двоумио ни трена. Отишао је да се тестира и чим су резултати потврдили компатибилност, Никола је знао да ће другу дати и бубрег и део јетре.

- Ма наравно да се нисам премишљао. У питању је био живот мог друга и за мене није било друге опције. Одабрао сам решење које никоме не штети, а Луки спашава живот – говори Никола и то тако смирено као да прича о нечему што се догађа сваки дан.

И сад памти како се Лука озарио када му је саопштио срећну вест.

- Био је сломљен, потонуо. Није видео излаз. Када сам му рекао да ћу му дати бубрег и део јетре, насмејао се како дуго није. Цело лице му се озарило. Обојица смо у том тренутку имали јаку веру да ми то можемо – прича скромни младић.

Снага Лукине воље видела се по томе што је сам истражио и нашао болницу Арчибадем у Турској која може одмах да уради дуплу трансплантацију, јер се такве операције у Србији не раде. Лука не жели много да говори јер ово, каже, треба да буде прича о Николиној храбрости.

"Био сам спреман на све. И на најгоре"

Али за ову битку, било је потребно да буду храбри обојица. И Лука је то такође био. Није се плашио, иако је његов живот сваког дана био на коцки.

- Некако сам био спреман. Био сам спреман и на најгоре - кратко каже Лука, који за све време мукотрпне борбе никада није закукао нити пустио сузу.

На ВМА су га експресно припремили за захват и тада је остао још један проблем, наћи 120.000 евра за лечење.
Мајка Јелена, лавовског држања и лавовског срца, ствари није препуштала случају. Испоштовала је процедуру да за новац прво пита РФЗО, а када су они одбили, упутила се право у Министарство здравља.

- Примио нас је државни секретар Берислав Векић и дао нам реч да ће се новац наћи. Испунио је све што је рекао. Целокупно Лукино лечење у Истанбулу платила је држава – каже Јелена.

На пут су кренули 1. јула прошле године. Чак су се и турској болници чудили храбром Николи. Никада, кажу, нису имали случај да је неко донор оба органа а да притом није ни у сродству с оним којем донира.

"Један од 10 умре, да ли сте спремни?"

Доктор им је одмах представио како стоје ствари.

- Луки је рекао да један од 10 таквих пацијената умре, а он му је одговорио: “Ја немам избора”. Николи је потом саопштио да један од 1.000 умре, али ни Николу то није поколебало. Онда је уследило испитивање пред етичким тимом, а Никола је ишао и код психолога да би се утврдило да ли он то стварно хоће – присећа се Јелена Васиљевић.

Никола Шубашић није се двоумио ни секунд

Храбри Никола све је то посматрао само као процедуре кроз моје да прође до коначног циља. Ни у једном тренутку, каже, није помишљао да одустане нити се плашио.

- Мајка ме је научила да прихватам одговорност за своје одлуке, било да су добре или лоше. Ово је била добра одлука, ја сам то знао, и ништа није могло да ме од ње одврати – прича храбри младић.

Трансплантација је обављена 20. јула. Тада је све требало да буде завршено. Међутим, када су доктори отворили Николу, испоставило се да му је јетра мања него на снимцима и да ће морати да одсеку чак 70 одсто. Зато су, у том тренутку, одустали од бубрега, јер би то угрозило Николин живот.
- Плашила сам се Лукине реакције кад види да му бубрег није пресађен, јер њему је дијализа била смрт. Кад сам га видела будног после трансплантације, он ми је само рекао:"Био је доктор, али ја сам и пре њега знао да нисам добио бубрег”. Како то, питала сам га, а он ми је смирено рекао: "Погледао сам кесу од уринарног катетера и видео да је празна" – присећа се Јелена ових болних речи свог сина и застаје само на неколико секунди, као да још једном проживљава тај тренутак.

Јелена је једнако бринула и о Николи. После трансплантације јетре Никола је имао баш јаке болове. Дуго није могао ни да се исправи колико га је јако затезала рана од операције. Јелена је бдила над њим дан и ноћ, док се није опоравио.

Али, ни Лука ни Никола нису клонули. Чак ни онда када су уследиле бројне компликације. Луки је једно вече, из стомака кренула да куља жуч, па је одмах пребачен у болницу где је поново оперисан и где му је стављен дрен. Тада му је доктор саопштио најтежи део који мора проћи – забрањено му је да било шта поједе 35 дана.

Никола је, иначе, све време био у Турској. Чак и онда када је све било под контролом и када је могао да се врати у Београд на неколико дана, он није хтео да остави свог друга. Од јула па све до краја децембра живели су у изнајмљеном стану надомак болнице.

- Само су нам један дан у новембру из болнице јавили да Никола дође на снимак плућа. И знали смо да је то то, да коначно следи и трансплантација бубрега. Никола је био срећнији него Лука. Рекао је: Идемо, завршавамо. И тако је и било – присећа се Јелена.

Никола је први изашао са операције, а Лука три сата касније. Мајка је прво погледала у Лукину кесу од катетера која је овога пута била пуна. Бубрег је прорадио одмах на операционом столу.

И опоравак је ишао брзо. Никола овога пута није имао болове, а Лука је био препорођен што коначно више не мора на дијализу.

"Сад су добро, свађају се као рођена браћа"

У Београд су се вратили 24. децембра.

- Сад су добро, свађају се као рођена браћа. У ствари, Лука се свађа са Николом, јер Никола је тако добар да он и не уме да се свађа – поносно прича Јелена док гледа Николу као рођеног сина.

Никола шест месеци мора да мирује, па тренутно не ради у болници, а највероватније се на тај посао неће ни враћати.

- Сада, када крећемо од нуле, план нам је да подигнемо кредит и покренемо неку фирму, а Николу поставимо за директора. Па ако нам крене, крене, ми смо најгоре већ прегурали – додаје Јелена.

Никола каже да се осећа потпуно нормално и здраво. Више не сме да пије алкохол и газирано, и мора да поведе рачуна о исхрани.

- Ето, то су вам добре стране кад сте донор. Кренете здраво да живите и да водите рачуна о себи – поручује кроз осмех.

Николу су медији месецима чекали да пристане на разговор. Кратко им је, преко Јелене, поручио да органе није донирао да би се о томе писало. Међутим, Јелена је нашла начин да га на крају убеди.

Зашто се предомислио, питали су га.

- Хоћу да људи виде како бити донор није ништа страшно. Хоћу да наш случај мотивише некога да уради исто – каже он одлучно.

Ако питате Николу, он ће вам рећи да није учинио ништа посебно, јер се његова немерљива доброта делом огледа и у тој невероватној скромности великог човека.

- Отуђили смо се. Живимо некако једни поред других, уместо једни са другима – закључује он, додајући да једва чека да Луку одведе у посету код његових у Бањалуку.

- Мајка је пресећна и поносна на мене, а сестра каже “Лука је сад наш брат” и мораш га довести да га упознамо –прича овај храбри младић и додаје да ће на пут кренути сви заједно, са Јеленом на челу наравно, јер су они сада једна велика породица.