Ja nikad ne bih pošao od toga da li kašičica može da prenese zarazu jer pričešće samo po sebi ne može da bude izvor zaraze. Ali, da li može kašičica da bude prenosnik zaraze? Ja bih svakome rekao: Ne kušaj Gospoda Boga svoga. Ne kušaj svoju veru. Ne kušaj njegovu veru u tebe.

Gostujući u emisiji “Veče sa Ivanom Ivanovićem” na televiziji Nova.rs, u koju se uključio preko skajpa, vladika diseldorfski i cele Nemačke Grigorije je komentarisao aktuelni trenutak u Evropi i svetu, globalnu epidemiju virusa koji je ljude doveo u neka nova iskušenja i dileme.

Vladika poznat po svojim vrlo slobodnim i ponekad provokativnim stavovima govorio je o dobrim i lošim stvarima proisteklim iz iskušenja pred kojima se svakodnevno nalazimo, između ostalog i o pričešćivanju vernika u crkvama SPC tokom trajanja vanrednog stanja, koje je izazvalo burne reakcije dela javnosti.

Govoreći o situaciji u Nemačkoj on je istakao sledeće da je virus doneo neke novine u životu tamošnjih ljudi:

-S jedne strane doneo je jednu anksioznost, strah i pritiske, ali doneo je i dobre stvari. Jedna vrata se zatvore, druga se otvore, tako treba da posmatramo život… Nemci sreću naše lekare u bolnicama, mnoge naše žene iz Srbije, iz bivše Jugoslavije, rade kao kasirke u ovakvoj situaciji i to pobuđuje kod Nemaca jednu zahvalnost, čemu sam se ja obradovao kad sam shvatio. Imam jednog profesora sa kojim učim nemački, on je filolog i izvanredan čovek, i onda je on meni preneo da tako govore njegove komšije.

Tako da, što kaže narod, nije svako zlo za zlo… Od onoga auslenda do jednog ozbiljnog poštovanja. I oni ljudi koji rade na farmama, koji beru jabuke ili povrće, sad su izuzetno postali cenjeni i to je jako dobro.

Na pitanje kako naši ljudi, njegovi vernici, podnose novonastalu situaciju i na koji način održava kontakt sa njima, vladika Grigorije kaže:

-S obzirom na ove tehnološke stvari ja mislim da je odnos sa našim vernicima intenziviran. Sveštenici su dobili zaduženja od nas ovde da budu u intenzivnom kontaktu sa vernicima, pogotovo sa onima koji žive sami. I onda nailazimo na neke stvari koje i nama prosto otvaraju oči. Na primer, koliko jedna sitnica može da bude važna za nekog usamljenog čoveka…

Ja sam pozvao jednu ženu koja živi u Osnabriku, koju dobro poznajemo, koja je ćerka pokojnog Đoka Slijepčevića. Zove se Nelja, ona je bila lekar, ginekolog i pomagala je bezbrojnim ljudima u vreme rata 90-ih godina, porađala je i muslimanke i hrvatice i srpkinje i bila je legenda u tom pogledu, iako je njen otac mnogo poznatiji od nje. Kad sam je pozvao, sutradan je bio njen rođendan, pričala je sa mnom 10-ak minuta i rekla da nikada u životu nije dobila bolji poklon za rođendan, posebno u ovim trenucima. Ti kontakti se obavljaju telefonom, skajpom i preko ovih naših tehnoloških pomagala koje ljudi skloni brzim osudama vrlo često osuđuju a ta su nam pomagala sada maltene neophodna i dragocena.

S druge strane, naiđete na nekog čoveka koji je usamljen, kome ne treba ništa, ima sve, ali mu se pokvario kompjuter, a on preko kompjutera i naručuje i plaća i sve, pa onda imamo nekog drugog koga znamo iz parohije koji popravlja kompjutere i zamolimo ga da ode da to reši, itd. I tako nailazimo na bezbroj lepih scena, ima bezbroj tih lepih primera. Zato i ovu stvar pokušavam da shvatim kao ”da jesu se zatvorila neka važna vrata, i mnogo toga je stalo, ali su se otvorili neki prozori i vrata i to nam je važno – da imamo osećaj za nadu i za budućnost”.

O instrukcijama vezanim za rad crkve u uslovima epidemije, posle velike polemike i komentara koji su usledili nakon organizovanog pričešćivanja u nekim crkvama, vladika je u emisiji kod Ivana Ivanovića izjavio sledeće:

-Zvaničan stav Crkve je uvek sledovati Hristu i Jevanđelju, a to su detalji, kako će neko sad da tu osnovnu činjenicu sprovede u delo. Izdale su saopštenja velike Patrijaršije – Aleksandrijska, Jerusalimska, Carigradska… Albanski arhiepiskop je imao jedno divno saopštenj. Mi smo čekali da dobijemo neku instrukciju od našeg Sinoda, kao organa koji najbolje funkcioniše sada u ovom vremenu kada ne možemo da se sastanemo kao Sabor. Ono što bi bio stav Crkve bilo bi ono što bi doneo Sabor, a Sabor se nije sastajao od maja i prema tome teško je govoriti o nekom stavu SPC. Postoji stav Sinoda koji je u određenom smislu širok, i gleda se iz ove ili one perspektive, i kao da ima nekog obostranog neshvatanja između ljudi koji gledaju s ove i s one strane ”crkvene ograde”. Ja uvek volim da ta ograda ne postoji. Uvek sam govorio svojim sveštenicima i vernicima ”nemojte nikog osuđivati, one koji su izvan Crkve, jer oni jednog dana mogu biti mi a mi možemo biti oni”.

Što se tiče mog stava ličnog on je već poznat i ja sam ga izneo preko telefona ovde ljudima u Eparhiji, zatvorio sam sve Crkve. Ne zbog toga što se plašim vlasti već zbog toga što prosto mislim da je vlast donela ispravnu odluku u Nemačkoj. Sve što je uradila ovde vlast mi smo dužni da ispoštujemo, ali ono što je još važnije, ja se sa svim tim slažem. Dakle, ne dovodimo nikoga u opasnost. Jedino možemo da služimo kao porodice, kao kuće, da se molimo Bogu. Imamo dva manastira u kojima se neprestano služi, zato što su manastiri jedna kuća, ali i oni su zaključali vrata za ljude koji dolaze sa strane.

S druge strane mi ovde živimo pod jednim krovom, ima nas 18, i možemo da budemo neka mala Crkva, ali ne možemo da skupljamo narod u Crkvu na jedno mesto. I ono što je moj lični stav je u stvari opet zasnovan ja Jevanđelju, ja sam duboko uveren, mislim da je možda dobro da postavim dve stvari. Jedno je Jevanđeljska reč: Vrlo često se događa, ali mi to ne primećujemo, da cenimo komarca a gutamo kamilu, ili vidimo trun u oku brata svoga, a ne vidimo brvno u svom oku. To je jedna dimenzija čitave ove priče i zato se ja ne upuštam u te detalje, ali ono što sam ja pokušao da kažem i što je moj ključni stav, a to je Hristov post na gori, 40 dana dolazi đavo da ga kuša, i on na svako đavolovo iskušenje izgovara ”Ne kušaj Gospoda Boga svoga”.

Ja nikad ne bih pošao od te stvari da li kašičica može da prenese zarazu jer pričešće samo po sebi ne može da bude izvor zaraze. Ali, da li može kašičica da bude prenosnik zaraze… Ja bih svakome rekao: ”Ne kušaj Gospoda Boga svoga”. Ne kušaj svoju veru. Ne kušaj njegovu veru u tebe. Jer ta njegova vera u tebe je potvrđena njegovim stradanjem na Krstu za tebe. I ti sada nemoj da iskušavaš svoju veru. U tom smislu moj stav je jednostavan, ja sam taj tip čoveka. Ako je Liturgija za nas nešto najbitnije i najsvetije na ovome svetu, a jeste, moramo nekad da se odreknemo najvažnijih i najsvetijih stvari, jer ovo neće trajati večno. Jer ako traje večno, onda je apokalipsa, onda ćemo se sresti sa Gospodom u večnosti, ali ako bude kao što ja verujem i kao što kaže Sveti Atanasije Veliki: ”Oblačak je, proći će” – onda kad naiđe oblačak pametan čovek se skloni, ne izlazi na čistinu da pokisne ili da ga ubije grom…To su neki moji duhovni stavovi koji su potpuno jasni. Dakle, ili služimo Liturgiju u slavi i česti ili je ne služimo za trenutak, ali ne zato što ne volimo da je služimo ili zato što ne želimo da je služimo, nego zato što na taj način pomažemo i čuvamo našeg bližnjeg. I u tom smislu je meni tu sve nekako jednostavno, ali ljudi uvek vole da komplikuju i obrnu stvar.

To je kao kad čovek ima zdravlje, pa ga onda izgubi, pa bude bolestan. Šta biva tada? Pa, čovek počinje mnogo više ceni zdravlje. Iz perspektive bolesti, on leži u krevetu i nemoćan je, ali on čezne za zdravljem da bi ponovo mogao da radi, da trči, da živi, da postoji, da bude i da jeste i u tom smislu je ovo jedan istinski post u pravom smislu te reči. Nedostaje mi Liturgija i verujem da nedostaje svakom čoveku, ali možemo da se molimo Bogu. Možemo da pričamo sa ljudima, da ih pomognemo, da ih utešimo, kao što sam ja razgovarao sa tom gospođom i činilo mi se da sam odjednom bio ozaren, ispričao je vladika Grigorije.

On se prisetio jednog događaja iz prošlosti…

-Ja se sećam da sam 1993. godine dobio zadatak od tadašnjeg Episkopa Hercegovačkog da sa jednim čovekom istovarim kamion od 20 tona koji je stigao sa Krita iz Grčke. Istovarili smo kamion, ja nisam služio Liturgiju i bio sam nadobudni teolog mladi, i kažem Episkopu: ”Pa ja nisam služio Liturgiju a Cveti su”. A on kaže meni: ”Pa, to ti je Liturgija čoveče. Služio si narodu. Čim služiš narodu služio si Bogu, kada služiš Bogu služiš narodu”. Dakle, ljude treba relaksirati u tom smislu da im se kaže da je važan taj naš bližnji, on je neobično važan i njega trebamo da čuvamo ali ono što bih za sad ostavio kao neku temu za razmišljanje: ”Ne kušaj Gospoda Boga svoga”.

Vladika diseldorfski i cele Nemačke komentarisao je negativne reakcije u srpskoj javnosti zbog povratka naših građana koji žive i rade u Zapadnoj Evropi u Srbiju poslednjih dana, za vreme trajanja epidemije.

-Kod ljudi se vrlo često dogodi pojava da krivicu prebacimo na drugoga, i to je ona osnovna ljudska slabost. Eva kaže: Zmija me nagovorila! Adam kaže: Eva me nagovorila da pojedem jabuku! I od iskona je tako nekako kod ljudi. Međutim, ovde se radi o bezbrojnim nekim čudnim stvarima. Npr.nije pitanje zašto se ti ljudi vraćaju tako iznenada, s obzirom da se za mnoge ovo dogodilo iznenada, ali za neke druge je trebalo da bude mnogo manje iznenadno jer su bolje obavešteni, imaju te obaveštajne službe, koje ne treba da se bave mnome, kao što mi oni dobronamerno saopštavaju da se bave mnome, da se pripazim itd… Trebali su da paze kako taj virus deluje, kuda ide i šta radi.

Ali ja mislim da se dogodilo nekoliko važnih stvari koje bi trebalo da napomenemo. Sve su zemlje imale taj problem. Tamo na granici Holandije doveli su devet devojaka koje su bile na skijanju u Italiji. Šta su trebali da kažu tim devojkama? Nemojte da se vraćate kući. One su bar bile na skijanju, a ovi naši mučenici su bili ovde da zarade koru hleba. To je jedna dimenzija. Druga dimenzija, i to sam naučio ovde u Nemačkoj: Ne pita se šta ovo-šta ono, već da li ti ljudi imaju pravo da se vrate? Ako imaju pravo da se vrate, onda tu nema nikakve rasprave. I treća stvar koja je najbitnija, a čini mi se da je vrlo delikatna – to je koliko ljudi odavde pomažu te naše države tamo. Da li bi te države imale takav i onako slab ekonomski opstanak da svi odavde ne pomažu i ne žale.

Ovde treće generacije ljudi koji su u svakom smislu Nemci, bi samo za promenu onog ”ć” na kraju prezimena imali mnogo bolje perspektive u ovoj državi. Ali ne, oni ni u četvrtoj generaciji ne menjaju to ”ć”. Zato se sa tim ljudima ne treba poigravati. To je jedna dimenzija koja je vrlo bitna.

Ja vozim biciklu svako veče po dva sata, od 4 do 6, i vidim bezbroj ljudi koji sa psima šetaju niz tu šumu i taj potok. I nekako pomislih: Vidi, dole kod nas cukama zabranjen izlazak, a Srbima zabranjen ulazak. Pa me to podsetilo na neke strašne naslove, vrlo opasne fraze i floskule koje ljudi izbacuju, nije važno ko, ali je važno kad. U ovom trenutku to ne treba da se govori i treba što pre to prevazići i razjasniti. Sve zemlje su slale avione, i Amerika i Nemačka i Francuska, isto to radi i naša zemlja i to je sasvim prirodno. A pogotovo povratak kući ovih naših ljudi, jer mnogi imaju nesrećan status u ovim zemljama.