На данашњи дан прије 42 године, у Љубљани је преминуо доживотни предсједник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Јосип Броз Тито.

 
Јосип Броз Тито је преминуо 4. маја 1980. године, у 15.05 часова, у Клиничком центру у Љубљани, три дана пред свој 88. рођендан.

Тито је у јануару примљен у болницу због проблема са циркулацијом, а прије смрти му је ампутирана нога, на шта није хтио да пристане док год је био свјестан. Већ од средине фебруара, био је у вјештачкој коми.

Вијест о Титовој смрти Југословенима је саопштио спикер Телевизије Београд Миодраг Здравковић.

- Умро је друг Тито. То су саопштили Централни комитет Савеза комуниста Југославије и Предсједништво Социјалистичке Федеративне Републике Југославије радничкој класи, радним људима и грађанима, народима и народностима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије - гласила је вијест која је одјекнула у цијелом свијету.

Ковчег са Титовим посмртним остацима стигао је сутрадан Плавим возом из Љубљане, преко Загреба, у Београд.

Три дана касније, на сахрану је дошло 700.000 људи. Присутно је било 209 државних делегација из 128 земаља свијета. Био је то најпосјећенији погреб неког државника у 20. вијеку.

Посљедњу пошту оснивачу Покрета несврстаних одали су 31 предсједник државе, 22 премијера, четири краља, шест принчева и 11 предсједника националних парламената. Из Хладним ратом подијељеног света, у Београд су допутовали државници из оба табора.

На сахрани су били и Маргарет Тачер, потпредсједник САД Волтер Мондејл, Индира Ганди, Хосни Мубарак, Садам Хусеин, Леонид Брежњев, Николај Чаушеску, шведски краљ Карл XVI Густав...

Тито је сахрањен у Кући цвијећа на Дедињу, гдје од 2013. године поред њега почива и супруга Јованка. Његов гроб је, уз оближњи Музеј Југославије, још одредиште бројних туриста, посјетилаца и поштовалаца из бивших југословенских република и цеијлог свијета.

Јосип Броз Тито је рођен у Кумровцу у тадашњој Аустроугарској 7. маја 1892. године. Постао је у то вријеме најмлађи водник аустроугарске војске, а за вријеме Првог свјетског рата су га ранили и заробили Руси, па је завршио у радним логорима у Русији.

Након Октобарске револуције, 1920. године вратио се у новоосновану Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и у Загребу се учланио у Комунистичку партију.

По избијању Другог свјетског рата, постао је вођа Партизанског покрета отпора, а након његовог завршетка лидер Југославије у којој је успостављен нови друштвено-политички поредак.

Био је предсједник Владе од 29. новембра 1945. године, а послије 1953. предсједник Савезног извршног вијећа и предсједник Републике. Када су годину дана касније те двије функције раздвојене, остао је до краја живота предсејдник Републике, а од 1974. године и предсједник Председништва СФРЈ.

Имао је чин маршала Југославије и положај врховног команданта Југословенске народне армије. Један је од оснивача Покрета несврстаних, чији је једно вријеме био и генерални секретар.