Вјерници Српске православне цркве у суботу, 12. априла прослављају Лазареву суботу, велики празник успостављен у част чуда које је, по предању, Исус Христ учинио тог дана. Вјерује се да је Спаситељ четири дана по смрти свог пријатеља Лазара из Витаније њега вратио међу живе једном једином реченицом: "Устај, Лазаре". Лазарева субота је дан који обиљежавамо низом обичаја.

Лазарева субота, црквени празник познат још и као Врбица, увијек се обиљежава уочи празника Цвијети. Назив је добила по пријатељу Исуса Христа, Лазару из Витаније, који је преминуо и којег је, по предању, Исус оживио четири дана касније, када је из Јерусалима стигао у Лазареву родну Витанију. Отуд га православни хришћани зову Лазарем Четвородневним. У част овог великог библијског чуда Исуса Христа православни вјерници на Лазареву суботу спроводе низ обичаја који вијековима опстају у нашем народу.

Први и најважнији обичај је да сви - и одрасли и дјеца - око струка носе гранчице врбе. Тиме се најављује Христов улазак у Јерусалим.

Други обичај је да се рано ујутро убере цвијеће, али оно мора да одстоји у дворишту, у некој посуди са водом до празника Цвијети. У нашој традицији је да на Лазареву суботу не би требало уносити цвијеће у кућу, јер члановима породице до наредне Лазареве суботе неће полазити за руком оно што буду радили.

Обичај који највише радује најмлађе је одлазак у цркву. Традиција налаже да родитељи обуку дјеци најљепшу гардеробу и да им око врата ставе звончић којим симболично најављују улазак Спаситеља у Свети град Јерусалим. Такође, дјеци се на главу стављају вјенчићи исплетени од цвијећа и врбових гранчица. Гранчице врбе које родитељи и дјеца доносе из цркве требало би заденути уз икону свеца заштитника породичног дома.