Kažu da život piše najbolje romane. Slažem se. Kroz moju burnu, a stresnu službu svašta je bilo. Mnoge događaje pamtim, a mnogi su u zaborav otišli. No, događaj zbog koga sam opisan u nemačkim novinama nikada neću zaboraviti.

Davne 1983. godine sam bio mladi pozornik u mojoj palanci. Tada je međunarodni put išao kroz središte varoši, glavnom ulicom. Sve što je sa zapada išlo na istok, a i obratno, moralo je glavnom čaršijskom ulicom proći. Kamioni šleperi su tutnjali „kockom“, kamenom podlogom glavne ulice, ka svojim odredištima, a atomobili su vozili svoje putnike iz Azije ka centralnoj i zapadnoj Evropi, a potom ih opet vraćali. Gde ima raznog sveta, normalno je da ima i puno interesantnih događaja.

Te godine, negde sredinom jula, kada je međunarodni put bio pretesan za sve putnike i vozila na njemu, ja primih večernju pozorničku smenu od 18 časova. Dežurni u stanici mi reče, čim dođoh, da me zvao moj drug, neki Ćira, koji je radio kao čuvar u lokalnoj fabrici, te da odmah odem do njega na portirnicu. Opremih se i pravac fabrika. Letnji julski dan je bio pun jare i prašine od vozila na drumu. Kada dođoh do gradskog stadiona, sa druge strane ulice, trotoarom, baš do stadiona je išao lokalni sitni lopov, neki Miloš. U ruci je nosio poveći retrovizor sa metalnim nosačima, karakterističan za automobile koji su vukli kamp prikolice. Ništa mi nije govorilo odakle mu ono ogledalo, jer, na drumu se svašta moglo naći. Kada me vide, podiže ruku i prisno mi se javi:

–    Zdravo Brale! Vrućina velika…!

Pozdravih ga i nastavismo svako ka svome pravcu. Sa Ćirom posedeh blizu sat vremena, ispričasmo se i krenuh da izađem iz portirnice kada me dežurni  pozva preko  motorole da odmah dođem do stanice.

Još izdaleka, ispred stanice, ugledah ogromnu kamp prikolicu. Ni do tada, a bogami, ni od tada nisam video ovako veliku prikolicu. Kada priđoh bliže, videh da je prikačena za automobil Mercedes, za ono vreme poslednje klase. Uđoh u stanicu, kad, na klupi u hodniku vidim – sede dvoje starijih ljudi. Odmah se videlo da su intelektualci. Obučeni u besprekorno čistu i urednu odeću. Kose, oboma,  bile su ko sneg bele. Naočare sa zatamnjenim staklima na licima su im davale posebnu gospodstvenost i ozbiljnost. Videh odmah da su stranci. Dežurni me sačeka na vratima dežurne prostorije i reče mi:

–    Ovo dvoje su Nemci. Žele nešto da prijave, ali ne razumem nemački jezik. Molim te, odi odmah do Deska Bene i zamoli ga da dođe kako bismo se razumeli.

Desko, zvani Bena, je bio stariji čovek. Poliglota, govorio je i pisao na sedam jezika, među njima i na nemačkom. Milicija, sud, a i druge institucije su ga često koristile kao tumača. Sretoh ga na kapiji. Upravo je bio pošao u čaršiju. Na brzinu mu objasnih zbog čega  sam krenuo po njega, te zajedno dođosmo do stanice milicije.

Desko Bena započe razgovor sa strancima. Kada mu objasniše svoj problem, Desko se okrenu meni i reče:

–     Ovo dvoje su nemački istoričari, supružnici, profesori na jednom univerzitetu u zapadnom Berlinu. Krenuli su putevima Fridriha Barbarose na Istok. Tom prilikom su zaustavili svoje vozilo sa kamp prikolicom kod naše Banjice, izašli iz njega i kamerom snimali po okolini. Znaju da je Barbarosa lečio svoju vojsku od konjuktivitisa na palanačkoj Banjici, pa su želeli da to fotografijama i kamerom dokumentuju. Dok su snimali po okolini, neko im je skinuo retrovizor sa mercedesa… Nije im problem skupoća retrovizora, koji je u ono vreme iznosio oko 800. nemačkih maraka zajedno sa nosačem, već, nema gde da se nabavi kod nas. Bez toga, bukavalno, ne mogu nastaviti put.

Kada čuh ovo, šta im je nestalo, osmehnuh se. Desko nastavi:

–    Da ih opravim da odu? Ko će im tražiti, a kamo li im naći retrovizor?

–    Neee…! Dele, idite svo troje preko puta stanice u kafanu „Venecija“, popijte po kafu, a dok je popijete ja se vraćam i sa retrovizorom i  lopovom.

–    Ama… čoveče, da im ovo prevedem?!

–    Naravno! Od reči do reči! – zagonetno sam se osmehivao, a u sebi mi se vraćala slika Miloša kako je nosio retrovizor sa metalnim nosačima i kako me pozdravio kod stadiona.

Desko im prevede šta sam rekao. Dvoje Nemaca me gledahu razrogačenim očima. Videlo se da ne veruju mojim rečima. Bili su zapanjeni. Dok su išli ka kafani „Venecija“, povremeno su se okretali i gledali me dok sam ispred stanice startovao službenog Fiću.

Miloša nađoh kako hrani zečeve. Pozdravismo se, a on ne izdrža, već me odmah upita:

–     Koja muka Brale?

–     Dođoh po retrovizor – odgovorih mu.

–     Koji retrovizor? – poče se, kao, isčuđavati.

–     Onaj od malopre što pronese.

–     Ma koji bre…? Ne sećam se… – nastavi Miloš.

–     Ej… Ne pravi se lud. Onaj što si nosio kada se sretosmo kod stadiona.

Nije više imao argumenta da me laže. Reče:

–     Znači… prijaviše me… Evo ga, na detelini u šupi.

Za nepunih desetak minuta iz fiće, ispred stanice, izilazim sa Milošem i retrovizorom. Nemci, a i Desko sa njima, nisu mogli svojim očima da veruju.

Žurno pretrčaše ulicu do stanice. Videla se neopisiva radost na licima dvoje stranaca. A i neverica. Nikako im nije bilo jasno kako je policajac uspeo da za desetak minuta od njihove prijave pronađe kradeni predmet, ma i lopova. Desko se zadovoljno smešio i reče mi:

–     Moraš da mi ispričaš kako si ovo izveo.

Proceduru oko oduzimanja i povraćaja predmeta sam obavio na brzinu.

Radost i zadovljstvo dvoje ljudi se nisu mogli opisati. Tada stariji gospodin reče:

–     Nas dvoje se nikuda ne žurimo. Ostaćemo par dana u palanci. Ima li ovde neki hotel?

Desko im objasni da ima i svo troje odoše put hotela. Sutradan sam radio popodnevnu smenu. Negde oko 18 sati, taman kada sam završavao smenu, nađe me Desko i kaže:

–     Sinoć i večerah u hotelu sa Nemcima. Obrazovani i kulturni ljudi. Zamolili su me da ti prenesem da te pozivaju danas na večeru u hotel. Naravno, nisam odbio. Taman sedosmo za sto, kad, eto ga moj kolega iz smene, Vlasta. Ovo dvoje su insistirali da i njega pozovemo. Ubrzo se razvio veoma prijatan razgovor. Kad, u jednom momentu, Nemac reče:-

Poslednji put sam bio nad Jugoslavijom šestog aprila 1941.godine, pa evo, sada..
–     Bili ste pilot? – upita ga Vlasta na lošem nemačkom.
–     Da – odgovori Nemac.
–     Bombardovali ste Beograd? – upita ga Vlasta, sada već pomalo ljutito.
–    Da… I, nažalost,  voleo sam što sam bio baš u Jugoslaviji angažovan… – htede Nemac još nešto reći, kad Vlasta poskoči sa stolice, upre prst u njega i viknu:
–     Disis fašist!!!
–     Nain! Nain fašist! – poče Nemac da se pravda.

Umalo ne dođe do skandala. Nekako smirismo Vlastu i onda Nemac na tenane, uz Deskovo tumačenje, objasni: Kao studenta, Hitler  ga je angažovao, kao i svu  obrazovanu omladinu sklonu avanturizmu, za pilota. Ali, voleo je da krene baš na Beograd i uopšte Jugoslaviju, jer su znali da će se sigurno živi i zdravi vratiti. Jugoslovenska vojska nije imala čime da ih gađa. Dok, kada bi poletali na Rusiju ili London, opraštali bi se od svojih najmilih jer su tučeni sa zemlje svim raspoloživim oružjem.

Nekako smirismo Vlastu. Potom razgovor krenu mirnijim tokom, kad gospođa Nemica, upita Deska:
–     Gospodine, vi tečno i književni govorite nemački. Gde ste ga naučili?
–     U zatvoru! – kao iz topa odgovori Desko. – U nemačkim zatvorima!
Gospođa umalo ne pade sa stolice od smeha. Objasnila je kako je ona mislila da je Desko jezik naučio na nekom od nemačkih fakulteta. Tada joj Desko pojasni:

–     Početkom pedestih godina me život doveo u Nemačku. Krao sam, gospođo… Ja sam ona prva generacija naših lopova na Zapadu. I u jednom gradu u Nemačkoj, vaš policajac beše dobar … Umakao bih mu, ali je bio dobar strelac, te me kuršumom iz pištolja pogodi u nogu. I tako dospeh na vaš fakultet… – smejao se Desko dok je pričao priču kako je naučio nemački jezik.

Nemci ostadoše nedelju dana u palanci. Postadosmo, čak, dobri prijatelji. Svako veče bi smo se okupljali i pričali. Kada odoše, Desko mi se pohvali:

–     Zamisli, Nemica mi sve knjige iz mini biblioteke kamp prikolice poklonila. Kaže, da ih čitam da ne zaboravim nemački.

Posle tri meseca, Desko mi donosi novine Deutsche zeitung, Čita mi objavljen tekst na pola strane: „Mi smo čuli da je jugoslovenska policija sposobna, ali da je ovoliko, sami smo se uverili…“ Ceo slučaj oko krađe retrovizora su opisali.

Kada mi Desko Bena pročita članak i prevede ga, nasmeja se i reče:
– Mi jesmo sposobni, ali Nemci bolje gađaju… I to u meso!

Autor: Bratislav Petrović, Bela Palanka, 2016.godine