Кажу да живот пише најбоље романе. Слажем се. Кроз моју бурну, а стресну службу свашта је било. Многе догађаје памтим, а многи су у заборав отишли. Но, догађај због кога сам описан у немачким новинама никада нећу заборавити.

Давне 1983. године сам био млади позорник у мојој паланци. Тада је међународни пут ишао кроз средиште вароши, главном улицом. Све што је са запада ишло на исток, а и обратно, морало је главном чаршијском улицом проћи. Камиони шлепери су тутњали „коцком“, каменом подлогом главне улице, ка својим одредиштима, а атомобили су возили своје путнике из Азије ка централној и западној Европи, а потом их опет враћали. Где има разног света, нормално је да има и пуно интересантних догађаjа.

Те године, негде средином јула, када је међународни пут био претесан за све путнике и возила на њему, ја примих вечерњу позорничку смену од 18 часова. Дежурни у станици ми рече, чим дођох, да ме звао мој друг, неки Ћира, који је радио као чувар у локалној фабрици, те да одмах одем до њега на портирницу. Опремих се и правац фабрика. Летњи јулски дан је био пун јаре и прашине од возила на друму. Када дођох до градског стадиона, са друге стране улице, тротоаром, баш до стадиона је ишао локални ситни лопов, неки Милош. У руци је носио повећи ретровизор са металним носачима, карактеристичан за аутомобиле који су вукли камп приколице. Ништа ми није говорило одакле му оно огледало, јер, на друму се свашта могло наћи. Када ме виде, подиже руку и присно ми се јави:

–    Здраво Брале! Врућина велика…!

Поздравих га и настависмо свако ка своме правцу. Са Ћиром поседех близу сат времена, испричасмо се и кренух да изађем из портирнице када ме дежурни  позва преко  мотороле да одмах дођем до станице.

Још издалека, испред станице, угледах огромну камп приколицу. Ни до тада, а богами, ни од тада нисам видео овако велику приколицу. Када приђох ближе, видех да је прикачена за аутомобил Мерцедес, за оно време последње класе. Уђох у станицу, кад, на клупи у ходнику видим – седе двоје старијих људи. Одмах се видело да су интелектуалци. Обучени у беспрекорно чисту и уредну одећу. Косе, обома,  биле су ко снег беле. Наочаре са затамњеним стаклима на лицима су им давале посебну господственост и озбиљност. Видех одмах да су странци. Дежурни ме сачека на вратима дежурне просторије и рече ми:

–    Ово двоје су Немци. Желе нешто да пријаве, али не разумем немачки језик. Молим те, оди одмах до Деска Бене и замоли га да дође како бисмо се разумели.

Деско, звани Бена, је био старији човек. Полиглота, говорио је и писао на седам језика, међу њима и на немачком. Милиција, суд, а и друге институције су га често користиле као тумача. Сретох га на капији. Управо је био пошао у чаршију. На брзину му објасних због чега  сам кренуо по њега, те заједно дођосмо до станице милиције.

Деско Бена започе разговор са странцима. Када му објаснише свој проблем, Деско се окрену мени и рече:

–     Ово двоје су немачки историчари, супружници, професори на једном универзитету у западном Берлину. Кренули су путевима Фридриха Барбаросе на Исток. Том приликом су зауставили своје возило са камп приколицом код наше Бањице, изашли из њега и камером снимали по околини. Знају да је Барбароса лечио своју војску од коњуктивитиса на паланачкој Бањици, па су желели да то фотографијама и камером документују. Док су снимали по околини, неко им је скинуо ретровизор са мерцедеса… Није им проблем скупоћа ретровизора, који је у оно време износио око 800. немачких марака заједно са носачем, већ, нема где да се набави код нас. Без тога, букавално, не могу наставити пут.

Када чух ово, шта им је нестало, осмехнух се. Деско настави:

–    Да их оправим да оду? Ко ће им тражити, а камо ли им наћи ретровизор?

–    Неее…! Деле, идите сво троје преко пута станице у кафану „Венеција“, попијте по кафу, а док је попијете ја се враћам и са ретровизором и  лоповом.

–    Ама… човече, да им ово преведем?!

–    Наравно! Од речи до речи! – загонетно сам се осмехивао, а у себи ми се враћала слика Милоша како је носио ретровизор са металним носачима и како ме поздравио код стадиона.

Деско им преведе шта сам рекао. Двоје Немаца ме гледаху разрогаченим очима. Видело се да не верују мојим речима. Били су запањени. Док су ишли ка кафани „Венеција“, повремено су се окретали и гледали ме док сам испред станице стартовао службеног Фићу.

Милоша нађох како храни зечеве. Поздрависмо се, а он не издржа, већ ме одмах упита:

–     Која мука Брале?

–     Дођох по ретровизор – одговорих му.

–     Који ретровизор? – поче се, као, исчуђавати.

–     Онај од малопре што пронесе.

–     Ма који бре…? Не сећам се… – настави Милош.

–     Еј… Не прави се луд. Онај што си носио када се сретосмо код стадиона.

Није више имао аргумента да ме лаже. Рече:

–     Значи… пријавише ме… Ево га, на детелини у шупи.

За непуних десетак минута из фиће, испред станице, изилазим са Милошем и ретровизором. Немци, а и Деско са њима, нису могли својим очима да верују.

Журно претрчаше улицу до станице. Видела се неописива радост на лицима двоје странаца. А и неверица. Никако им није било јасно како је полицајац успео да за десетак минута од њихове пријаве пронађе крадени предмет, ма и лопова. Деско се задовољно смешио и рече ми:

–     Мораш да ми испричаш како си ово извео.

Процедуру око одузимања и повраћаја предмета сам обавио на брзину.

Радост и задовљство двоје људи се нису могли описати. Тада старији господин рече:

–     Нас двоје се никуда не журимо. Остаћемо пар дана у паланци. Има ли овде неки хотел?

Деско им објасни да има и сво троје одоше пут хотела. Сутрадан сам радио поподневну смену. Негде око 18 сати, таман када сам завршавао смену, нађе ме Деско и каже:

–     Синоћ и вечерах у хотелу са Немцима. Образовани и културни људи. Замолили су ме да ти пренесем да те позивају данас на вечеру у хотел. Наравно, нисам одбио. Таман седосмо за сто, кад, ето га мој колега из смене, Власта. Ово двоје су инсистирали да и њега позовемо. Убрзо се развио веома пријатан разговор. Кад, у једном моменту, Немац рече:-

Последњи пут сам био над Југославијом шестог априла 1941.године, па ево, сада..
–     Били сте пилот? – упита га Власта на лошем немачком.
–     Да – одговори Немац.
–     Бомбардовали сте Београд? – упита га Власта, сада већ помало љутито.
–    Да… И, нажалост,  волео сам што сам био баш у Југославији ангажован… – хтеде Немац још нешто рећи, кад Власта поскочи са столице, упре прст у њега и викну:
–     Дисис фашист!!!
–     Наин! Наин фашист! – поче Немац да се правда.

Умало не дође до скандала. Некако смирисмо Власту и онда Немац на тенане, уз Десково тумачење, објасни: Као студента, Хитлер  га је ангажовао, као и сву  образовану омладину склону авантуризму, за пилота. Али, волео је да крене баш на Београд и уопште Југославију, јер су знали да ће се сигурно живи и здрави вратити. Југословенска војска није имала чиме да их гађа. Док, када би полетали на Русију или Лондон, опраштали би се од својих најмилих јер су тучени са земље свим расположивим оружјем.

Некако смирисмо Власту. Потом разговор крену мирнијим током, кад госпођа Немица, упита Деска:
–     Господине, ви течно и књижевни говорите немачки. Где сте га научили?
–     У затвору! – као из топа одговори Деско. – У немачким затворима!
Госпођа умало не паде са столице од смеха. Објаснила је како је она мислила да је Деско језик научио на неком од немачких факултета. Тада јој Деско појасни:

–     Почетком педестих година ме живот довео у Немачку. Крао сам, госпођо… Ја сам она прва генерација наших лопова на Западу. И у једном граду у Немачкој, ваш полицајац беше добар … Умакао бих му, али је био добар стрелац, те ме куршумом из пиштоља погоди у ногу. И тако доспех на ваш факултет… – смејао се Деско док је причао причу како је научио немачки језик.

Немци остадоше недељу дана у паланци. Постадосмо, чак, добри пријатељи. Свако вече би смо се окупљали и причали. Када одоше, Деско ми се похвали:

–     Замисли, Немица ми све књиге из мини библиотеке камп приколице поклонила. Каже, да их читам да не заборавим немачки.

После три месеца, Деско ми доноси новине Deutsche zeitung, Чита ми објављен текст на пола стране: „Ми смо чули да је југословенска полиција способна, али да је оволико, сами смо се уверили…“ Цео случај око крађе ретровизора су описали.

Када ми Деско Бена прочита чланак и преведе га, насмеја се и рече:
– Ми јесмо способни, али Немци боље гађају… И то у месо!

Аутор: Братислав Петровић, Бела Паланка, 2016.године