Репортер "Новости" са житељима најјужнијег града Републике Српске, у хладу 16 столетних платана. Град подно Леотара прославио и "Рањени орао".

КАКО се данас живи у Требињу?! Е, па не може се о томе у реч-две, нарочито не за "Вечерње новости" - дочекује нас Славко Бошковић (62) и позива да сунчано јутро у граду подно Леотара отпочнемо у једном од кафића у сенци 16 столетних платана.

Под крошњама чувених горостаса, који су одавно постали заштитни знак најјужнијег града Републике Српске и Херцеговине, Славко нам каже да је до 1992. био шпедитер у Зрењанину. А онда...

- Кад су прве гранате пале на моје родно Требиње, дошао сам да браним дедовину и после рата остао - каже Славко. - То значи да ми је овде добро. Ко хоће, има шта да се ради, а ко се потруди, може добро да живи. Само увек ваља имати на уму ону стару да "треба мријет, па не треба бити халапљив".

Уз широк осмех, Славко нам открива да је пчелар и да са синовима Милошем и Симом брине о 200 кошница у оближњим Мркоњићима. Посао му, тврди, добро иде. Из сваког друштва просечно изврца по 20 килограма меда. Нема, вели, проблема са продајом, већ са производњом, јер је потражња већа од понуде.

- Последњих година, чини ми се највише после серије "Рањени орао", о животу лепе Анђелке, нашега Херцеговца Здравка Шотре, туристи као да су поново открили Требиње - са задовољством прича Славко. - Намерници долазе са свих страна, па нам сав мед "плане" на тезги у Мркоњићима, покрај пута Требиње-Љубиње. Килограм продајемо за девет евра. То је цена квалитетног херцеговачког меда, и на пијаци у Требињу и било где друго.

А пијаца, такође под платанима, чаробно је и једно од најживописнијих места у граду на Требишњици. Суботом и средом, када су пазарни дани, на њој од раног јутра - као у кошници. Тезге пуне чувених домаћих херцеговачких производа: сирева из меха, у груди, у котуру и уљу, пршута, сланине, печенице, смокава, купуса раштана, невесињског и гатачког кајмака из мешине, вина, лозе, меда, лековитог биља, суве рибе у маслиновом уљу...
- Јесу ли ово све ваши производи - питамо продавачицу која нам љубазно нуди тврди крављи сир.

- А личе ли ти на руке накупца? - одговара нам и пружа дланове који без двојбе "одају" да је вредна домаћица. - Име ми је Јованка Јахура. Родом сам из Пребиловаца, али од рата живим у Петровом Пољу, плодном селу Поповог поља. Како живимо? Као и свуда - ко ради може да живи, ко не ради не треба му у Требиње долазити. Овде сам сваке среде и суботе, имам сталне муштерије Требињане, али и из Дубровника и Херцег Новог. Њих је све више. Дођу рано ујутру, потргују све што им треба и враћају се. Исплати им се. Све је јефтиније него у Хрватској и Црној Гори, а знају да је квалитет врхунски.

- Одувек је тако било - додаје Добрила Миљковић. - Имам 88 година, а пуних 60 живим од продаје на овој пијаци. Но, раније смо робу продавали већ до 11 сати, а сад мора да се остане дуже. Али све што донесем углавном прође. Памтим и боља времена, али како је било у рату и поратним годинама, сад је кренуло набоље. Још само кад би накупаца било мање. Али, шта ћеш! Ко зна шта је њих натерало да се тиме баве.

Продајем само што се произведе у мом домаћинству: козји сир, зелен, јаја и мед, а ко код бабе једном проба, поново дође - уз шеретски осмех говори Мила. - Продам све, некад и зафали, нарочито лети. Дође много туриста, а сви би да купе понеки херцеговачки специјалитет. Носили су мој сир са Зубаца на све континенте. Некад су нас освајале војске, а сад, хвала богу, "покорише" нас туристи.

Из разговора са продавцима сазнајемо да је над Требињем, годинама после рата, био надвијен "тешки облак незапослености и безнађа", који је претио да "најлепше место Херцеговине" претвори у град старих.

- Последњих десетак година кренуло је набоље - тврди Јованка. - Има Требиње лепу будућност. Може се рећи да је сваки дан бољи од јучерашњег, а сутрашњи од данашњег. Отворено је неколико нових-старих фабрика и агрокомбинат, десетине винарија које производе вина од чувене жилавке и вранца, приводе се крају радови око наводњавања Требињског и Поповог поља, постоји општински аграрни фонд где се могу добити саднице или закупити општинско земљиште, отворена је "Херцеговачка кућа" за откуп домаће хране и козметике од смиља, лаванде...

Све то, по речима наших саговорница, "даје крила младима" да започну добре послове.

- Млади још одлазе понегде у печалбу, мада сада радије остају на своме - додаје Њега Митровић из Петропавловог Поља. - Кад сам чула да су у селима Ластви и Петровом Пољу први пут отворени вртићи са по десеторо деце, срце ми је заиграло. Има ли од тога бољег весника лепе будућности?
УМИВАЈУ ГРАД

У ШЕТЊИ Требињем не може се побећи од утиска да је цео град велико градилиште. Ничу нове зграде, реновирају се старе, гради се отворени базен, уређују купалишта на Требишњици и градски паркови.

- Туризам је постао замајац развоја града - каже Марко Радић, директор Туристичке организације Требиње. - Само прошле године остварено је 70.000 ноћења туриста из Србије, земаља региона, Турске, Скандинавије, Русије... Зато и јесте важно да град буде "умивен", да се изграде нови хотели, обнове репрезентативна здања у старом градском језгру и употпуни туристичка понуда. Све што се ради инвестиција је у будућност и сигуран начин да се запосле млади Требињци.

ЉУБАВ ПРЕМА СРБИЈИ ВЕЧНА

РАЗГОВАРАЈУЋИ са житељима Требиња, на сваком кораку видела се њихова велика љубав према Србији.

- Овде нећете чути ниједну ружну реч о Србији - рекао нам је Славко Бошковић. - Србија је наша мајка, исток ком се увек окрећемо. Све наше очи упрте су у њу. Радујемо се сваком успеху Србије, боли нас свака њена рана. И, та љубав је, знајте, вечна. Нестаће само ако нестане нас.