Мара Вукаловић, станарка Дома пензионера Требиње, плете и хекла цијели живот. Осамдесет осам година није мало, каже, али вид је ипак служи довољно добро да би могла себи да пружи задовољство хеклања. Враћа се тако у своју младост. У Сарајеву је радила преко двадесет година али и тада се није либила латити игле и конца.“Хеклала сам још као дјевојка, нећете вјеровати преко двадесет великих стољњака и све сам то поклонила другима за успомену“, похвалила нам се ова симпатична старица.
Мара је једна од 15–ак вриједних станарки које се по три пута седмицно окупљају да раде. Плету рукавице чарапе, капе, праве подметаче за чаше, здјелице а похвали су се и великим ћупом за ракију. Проведу тако радећи два ста. Фина је то прилика и да се друже.
“Радимо и ради забаве , понешто се почастимо... Не журимо баш толико, али радимо понешто“ , прича нам Јелена Миловић.
Пензионерски дани знају бити и досадни и тешко падају ономе ко је навикао цијели живот да ради. Вријеме најбоље пролази кад су у радионици и добро је што она постоји, сагласне су наше саговорнице.
Да ова прича не буде само о вриједним пензионеркама, побринуо се Милован Милановић. Не помаже каже љепшем полу јер не зна ни плести ни прести . Могу се само лијепо дружити. Жали што ради сам, његови другари у дому су то занемарили, једини он нешто ради, кад је сам у соби. Прави флаше и предмете са религијском тематиком.
Установа Дом пензионера Требиње окупља нешто више од стотињак пезионера. О њима брине четрдесет запослених који помажу своје станаре на разне начине, а подржали су и ове активности.
“На Међународни дан старих особа , 1. октобра, ова установа је организовала изложбу направљених радова, после се кренуло и са продајом “, истиче Милош Граховац, социјални радник, који већ двије године ради са старим, чини се на обострано задовољство.
Иако су их сустигле године весео дух је још увијек ту, тако нас је ова радна и лијепа дружина пјесмом испратила.

Пише: Марија Манојловић, Херцег РТВ