Неђељко Јањић и супруга Васиљка вршњаци су са по 93 године живота и тренутно су најстарији становници надалеко познатог села стогодишњака - Банчића, код Љубиња, а за десетак дана славе значајан јубилеј - 70 година брака.

Неђељко тврди да су Банчићи са својом климом и чистим ваздухом у којем никада није било фабричког дима једини рецепт дуговјечности, а слога и међусобно разумијевање - рецепт за дуговјеки брак.

Познавали су се, кажу, цио живот, јер је Васиљка рођена у Неђином комшилуку, ишла с њим и у школу, а Неђо јој је још од тада био заштитник и анђео чувар, па све до данашњих дана.

Стари Љубињци још памте њихово вјенчање, на Јовањдан давне 1949. године, када је 12 сватова са добрим коњима, као у народној пјесми, отишло по дјевојку, па одатле на вјенчање у Љубиње, а чаршија се за њима окретала.

Након општинског, уприличили су и црквено вјенчање, јер су, и поред тога што је Неђо био учесник НОР-а и имао комунистичка опредјељења, увијек вјеровали у Бога.

"Тако смо били васпитани и тако смо касније васпитали своју дјецу, да живе и раде часно и поштено, уз вјеру божију и љубав, које нам није фалило, иако сеоски живот у кршевитој Херцеговини није нимало лак", каже Неђељко за "Независне".

Васиљка причу углавном препушта своме супругу, присјећајући се да је у кућу Јањића дошла као осми члан, јер су је прије седам деценија ту дочекали два дјевера, двије заове, свекар и свекрва и са свима се лијепо слагала.

Данас од четири кћерке и једнога сина имају осморо унучади, 11 праунучади, а дочекали су и да им се праунук ожени, што сматрају највећом срећом, а ако се живот буде одвијао као до сада, сви би требало дуго да поживе.

"У мојој је породици било баш доста дуговјеких. Мој дјед Никола Јањић је умро у 108. години, мајчин отац је живио 105 година, а мајка, моја баба, 104 године, па је и неки Ристо Јањић живио преко стотину година, а остало је запамћено и како је једна наша Мара Јањић казала да ју је срамота што живи преко стотину година. Моја мајка је живјела 98 година, а мој отац је, међу њима, умро релативно млад са 82 године", говори нам Неђељко, који ће, како по дуговјекости, засигурно остати упамћен и по занимљивим причама, јер је доста проживио, војевао и свијета се нагледао.

У младости је као борац 39. крајишке дивизије препјешачио цијелу бившу Југославију, ишао пјешке чак до Аустрије, али ни данас му не представља проблем отићи пјешице до десетак километара удаљеног Љубиња и назад.

Ништа Јањићима ни данас није тешко, јер их, како баба Васиљка и деда Неђо кажу, у добром животу држи љубав, слога и поднебље овога села, каквога нема надалеко.

ПЛУЋА ОДМАРАЈУ ИСПОД "ЗЕЛЕНОГ ДУБА"

Неђељко Јањић нас подсјећа и на чувени банчићки "зелени дуб", истичући да се и сам ко зна колико пута под његовом крошњом одмарао.

"Овај дуб, за који се приповиједа да је под њим одмарао и свети Сава, зелени се током цијеле године, чак и онда када лист са свог другог дрвећа опадне, па се зато сматра посебним, а ја мислим да свако ко у његову благодет не вјерује - треба да дође у Банчиће и увјери се како се овдје човјеку напросто плућа одмарају", каже Неђељко.

Љубињци су у Банчићима започели и реконструкцију старе школе, гдје би у будућности требало да буде ваздушна бања, али је за ову сиромашну општину то превелики пројекат, с којим се засад стало.