Радован Суџум из билећког села Учуковићи најстарији је Херцеговац који је са своје 104 године, како у шали каже, преко главе претурио неколико царева и држава, доживјевши дубоку старост.

Није познавао Саву Бјелицу, свога земљака који је живио тридесетак километара даље од њега и доживио 106 година, али им је једно заједничко: и он и сада већ покојни Сава памте аустроугарску власт, прегрмјели су три рата, с којима су под руку ишли и глад и неимаштина, а притом су задржали крепост духа каква се мало гдје сусреће.

“Што дијете може запамтити мало ко може, па се и ја сјећам да ми је ко дјетету мајка носила шалицу млијека, а с оближњег брда Дубовац дошао аустријски војник и све ми попио, иако смо ми, ђеца, тада били жељни свега. И сад кад пијем млијеко, а добро га волим, сјетим се тога”, каже Радован.

Додаје да је у млијеку и ракији можда и рецепт за дуговјечност јер ко једе домаћу храну – сир, кајмак, млијеко, суво месо, може добро и да ради, а ко ради и успут се умјерено поткрепљује домаћом ракијом, тај мора бити дуговјечан и здрав.

Сјећа се и одслужења војног рока у Београду, гдје је, градећи пут за Авалу и касније Споменик незнаном јунаку, као каплар одликован златном медаљом краља Петра Другог, која му је у Другом свјетском рату украдена па му је остала само повеља коју и данас љубоморно чува.

“Док смо ми радили, био је још жив краљ Александар и он нас је посјећивао на градилишту, али га те године убише у Марсељу, па смо два официра и ја на Авали постављали црну заставу, а на дан сахране сам био у парадном маршу до Опленца гдје је сахрањен, да бих наредне године добио одликовање од његовог сина, младог краља Петра Другог”, присјећа се старина.

Касније је дошао и Други свјетски рат, у коме се прикључио партизанском покрету као артиљерац и већину свог живота провео у покрету и раду.

“Данас, када бих сабрао све своје године рада, у којима сам 30 година чувао овце, 15 радио на машини која чешља вуну, затим године рада код приватника, у трговини – имао бих више од 50 година радног стажа”, каже Радован.

Свашта га је, вели, сустизало и престизало, па је након женидбе 1937. године и каснијег животног искуства, које траје више од једног вијека, закључио да су у животу најважнији здравље и слобода.

Важна је, каже, и слога укућана, али се она у овим крајевима некако увијек подразумијевала па се на њу није ни обраћала пажња, тако да породица Суџум и данас поштује и цијени старог деду Радована, који је од двојице синова дочекао четворо унучади, десеторо праунучади и једно чукунунуче.

Живи у родном селу у заједничком домаћинству са сином Луком, снахом Надом, унуком Миланом и његовом породицом, а највише времена проводи са праунуком Стефаном, иако га, како додаје, сви подједнако добро пазе.