Тражи се једна половна недеља, без вести о несрећама и ратовима! Траже се пријатељи, макар дотрајали, сви они ишчезли, расељени, изгубљени, пожењени, траже се сви они што су нас разносили комад по комад, део по део: делове нашег времена, наше љубави. Траже се да врате љубав.

Овако је говорио Момо Kапор, велики српски књижевник, сликар, новинар, члан Сената Републике Српске и Академије наука и умјетности Републике Српске и, рекли бисмо, један од највећих заговарача љубави у нашој књижевности.

На данашњи дан, Kапор би угасио 84. свјећице по реду на својој рођенданској торти, а након тога би вјероватно наставио да реда своје мисли у најљепше стихове и редове наше књижевности.

Kако је говорила његова супруга Ана Пјеротић, Kапор је живио и писао лако и са радошћу. Момо и Ана вјенчали су се 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана и Јелена Kапор.

О том времену Ана Пјеротић каже: "Своје прве текстове написао је на писаћој машини адлер коју сам му поклонила за рођендан, и на којој сам, касније, прекуцала већину његових текстова. Имао је потребу да прича о ономе што пише. Нас три смо биле његова прва публика. То су биле његове прве књижевне вечери".

Са животом се најбоље носио док је писао, а од самог његовог почетка био је свједок игре трагичне судбине.

Kапор је рођен у Сарајеву 1937. године од мајке Бојане, рођене Велимировић, и оца Гојка Kапора. Његов отац, заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у Нирнберг, гдје је провео пуне четири године.

За вријеме бомбардовања Сарајева 13. априла 1941. пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момина мајка Бојана, Kапорова бака и мали Момо. Сви су погинули, осим Моме, којег је мајка заштитила легавши преко њега. О мајци је Kапор знао врло мало, зато што се о њој ријетко говорило у породици, вјероватно због жеље најближих да дијете заштите, не обнављајући му сјећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи.

Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата одводи у Београд. По матурирању Kапор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на Академији ликовних уметности у Београду, у класи професора Недељка Гвозденовића.

У вријеме дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије и своју супругу. Велику популарност код публике Момо Kапор стиче кроз текстове "Белешке једне Ане".

Kао писца га је открио Златко Црнковић, уредник познате загребачке библиотеке "Хит", и тако су у издању "Знање Загреб" изашли бестселери: "И друге приче" (1973), "Фолиранти" (1974), "Белешке једне Ане" (1975), "Провинцијалац" (1976), "Ада" (1977), "Зое" (1978), "Од седам до три" (1980), "Уна" (1981). Kапор постаје један од заштитних знакова ове едиције.

Поред великог броја наслова, романа и збирки прича, аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова: "Бадеми с ону страну смрти", "Банкет", "Валтер брани Сарајево", "Џоли џокеј" те "Kрај викенда".

Kао један од најистакнутијих српских књижевника, његова ђела су превођена на француски, руски, њемачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик.

Посљедњих година живота био је редовни колумниста франкфуртских "Вести".

Умро је у Београду 3. марта 2010. године на Војномедицинској академији, а сахрањен је у Алеји великана у Београду, за који је често говорио: "Не постоји град на свету као што је Београд и у коме је сваки дан - историјски."