Српска православна црква обиљежава данас Часне вериге, дан када је краљ Ирод оковао Светог апостола Петра.

Вериге у које је Свети Петар био окован хришћани су касније годинама чували, вјерујући да су чудотворне и да доносе излијечење свакоме ко их дотакне. Те вериге чуваху хришћани колико због успомене на великог апостола, толико и због њихове целебне моћи, јер се многи болесници излијечише додиром о њих.

Дуго година је чуван и убрус којим су вјерници брисали Светог Петра током мучења, али је он касније ипак изгубљен. Такође, у нашем народу постоји много обичаја везаних за овај празник, а једно се чак везује и за највећег српског светитеља, Светог Саву.

Народно предање каже да је једном и Свети Сава био окован у вериге па је по ослобођењу, сачувао вериге и њима лијечио. Једном се, тако, сусретне са Светим Петром, и размијени са њим окове. Сава је Петру дао хладне, а Петар Сави вруће. Да нису тако урадили, народу би љети било превруће, а зими прехладно.

У многим мјестима Србије, Вериге се сматрају великим празником и за њега су везани многи обичаји и вјеровања. У Поповом пољу Срби на тај дан не раде теже послове, а жене посте. У Горњој Пчињи празнују овај дан због града.

На Косову и Метохији празнују Вериге да не буде куге, сточари да стока напредује, и прије зоре захвате неначету воду на извору и са њом прскају стоку. Ратари то исто раде са житом у кошу, да би здраво изгурали зиму до краја. На овај дан звијери не нападају људе, и не шију се одијела. Ко носи одијело које је шивено на Часне Вериге, вјерује се да ће погинути од грома.

По народном вјеровању од Верижница (Часних Верига) настаје блаже вријеме, јер Бог усијаним веригама почиње да загријева земљу. У многим мјестима, Вериге се сматрају за велики празник.