У Народној библиотеци Требиње прошле године отворен је Кинески центар, прва оваква културна институција у БиХ у којој већ четири мјесеца трају бесплатни курсеви кинеског језика. Требињци различитих узраста и занимања радо су прихватили традицију и културу ове старе и велике цивилизације, a полазницима je преноси Сара Карадеглија, наша суграђанка која се опредијелила за професионално изучавање овог језика.   

Студије кинеског и енглеског језика на Филозофском факултету Пале Универзитет Источно Сарајево приводи крају и од звања дипломираног професора дијеле је свега два испита. С обзиром на Сарину велику љубав према језицима уопште, а нарочито кинеском, као и посвећеност изучавању ове древне земље, диплому као да већ одавно има.

Како нам рече, привукли су је знатижеља и егзотичност језика, те подручје препуно супротности. Од технолошког напретка и урбанизације с једне, до живота у складу са обичајима сачуваним хиљадама година уназад с друге стране, које овај народ тако пажљиво чува вијековима. И премда прије пар година није знала ниједну ријеч кинеског то је није обесхрабрило да покуша да проникне у саму срж језика и свега што овај менталитет са собом носи.

„Одмалена сам вољела и учила језике, енглески, њемачки, српски, посебно књижевност. Кад је требало да се опредијелим за студије знала сам да ће то бити неки егзотични језик. Сјећам се када је на вијестима обајвљено да се отвара катедра за кинески на Палама да сам у шали рекла да ћу га уписати и, на крају се ето то и остварило. Привукло ме што је необично, несвакидашње, жеља за изучавањем нечег новог. На пријемном испиту полажу се српски и енглески, што ми није представљало никакву препреку, а кинески смо почели из почетка и није требало никакво предзнање“, каже нам Сара, једна од ријетких Требињки која је одабрала студије кинеског језика.

Ма колико се чинило супротно, објашњава нам да је кинески језик веома лаган за научити. У поређењу са српским на примјер, готово да и нема граматике, а онолико правила која у себи садржи веома су једноставна. Најтежи дио изучавања чини писмо, односно кинески карактери.    

„Док је наша граматика прекомпликована дотле је кинеска преједноставна, захтијевни су само карактери којих постоји на хиљаде, толико да чак ни Кинези не знају прецизан број. Кинески који студирам је поједностављени, сада у употреби у Кини, док су све књиге написане много тежим, традиционалним карактерима. Креће се од основних потеза, како се пишу, од најједноставнијих карактера од којих се граде тежи и компликованији. У суштини, када се добро научи основа писања послије је једноставно и није тешко, али треба доста вјежбе. Оно што је зачкољица кинеског су тонови, попут наших акцената. Као што ми имамо четири акцента, они имају четири тона и важно је сваки изговорити правилно и када се то савлада онда се карактери не могу помијешати“.

Не само да је изврстан студент, него је и неко ко много полаже на упознавању и личном доживљају са свијетом другачијим од нашег. И управо та љепота различитости и спознаја колико смо донекле сви и слични, Сару чини грађанином сваке земље у коју дође. Тако и Кине, у којој је имала прилику да борави скоро годину дана.   

У жељи да што боље овлада кинеским језиком, на другој години студија конкурисала је за стипендију Технолошког факултета у Шандонгу, прошла тестирање и нашла се међу пет студената који су отушли пут Кине. Са непуних 20 година бити у тако далекој и великој земљи, на другом крају свијета представљало јој је изазов. Знајући да се језик најбоље савлада конверзацијом и упознавањем поднебља које се изучава, прилику је пригрлила и у њој уживала читавих 10 мјесеци.  

„То је искуство које ћу заувијек памтити! Имала сам срећу да у Кини проведем пуна два семестра што ми је много значило јер сам се прва три мјесеца прилагођавала. Све ми је било ново, непознато, а притом сам дошла из мањег мјеста у град Зибо површине и са бројем становника већим него сама БиХ. Боравак у Кини помогао ми је у усавршавању језика али и у изграђивању себе као личности. Драго ми је што сам баш послије прве године студија отишла јер сам поприлично савладала језик, тако да ми је послије све било надограђивање вокабулара. И то је најбољи начин да се овлада било којим језиком, конверзација и начин говора, пошто се језик доста разликује од онога што учимо у књигама“.

Потпуну фасцинацију Кином не крије. Поред града и кампуса Технолошког факултета за кинески језик гдје је боравила, обишла је модерне и исконске дијелове ове земље, срећући се на једном мјесту са споменицима културе и историје, а затим архитектонских чуда и савремених иновација. Емотивно је доживјела сазнање колико Кинези наспрам свих чуда технологије којима баратају, на величанствен начин његују традицију.     

„Имала сам прилику отићи у село старо више вијекова, корачати старим улицама и мјестима, иако модернизованим, ипак препуним духа једног времена. Много полажу на традицију и по градовима, и у том смислу као народ завређују велико поштовање. Била сам и у Пекингу, посјетила Кинески зид, Забрањени град, Тиананмен али и урбани дио града. Кинези имају изреку – Ниси прави Кинез ако се не попнеш на Кинески зид – е, па ишла сам степеницама и стигла до врха. Било је тешко али призор који вас дочека је неописив и вриједи сваке пређене степенице. Све ме очарало, а највише кинеска села. Странци ту ријетко навраћају и они су се одушевили када су нас видјели, сви су хтјели да се сликају са нама. Заиста предивно искуство“, усхићено нам препричава само неке од тренутака које јој је Кина заувијек урезала у срце.

Поред обиласка знаменитости свјетске културне баштине, некадашње палате кинеске династије Минг а данас музеја, као и једног од седам свјетских чуда, стекла је и пријатељства и познанства, која пажљиво одржава. Истражујући један посве други свијет оплеменила је и себе, али и открила колико нас тога повезује без обзира на различите континенте и стране свијета, боју коже и националну припадност.

„Славља, породична окупљања и разноврсна храна истовјетна су нашим. Породични су као и ми и та окупљања су им јако важна, а студенти обавезно долазе кућама за празнике. Имају доста фестивала, а за сваки спремају посебне колачиће. Кинеска Нова година је славље на велико и тада ништа нигдје не ради. Славе и међународну Нову годину, а окупљања су им предивна. Сваки празник има посебну трпезу и јело које је везано за њега, које нешто симболише, попут наших јела за Божић, Васкрс или крсну славу. Храна им је разноврсна, мада је рижа незаобилазна намирница. Сјећам се чим сам се вратила у Требиње да сам рекла да нећу задуго да видим ни зрно нескуване риже“, кроз смијех се присјећа Сара.

Евоцирајући годину која јој је по много чему промијенила живот каже да би у Кину радо поново отишла. А до неке нове прилике испуњава је могућност да се у Требињу може бавити ширењем кинеског језика и културе.

„Ни сањала нисам да ћу имати овакву прилику. Много дугујем Љубу Грковићу, шефу одсјека за Азију и Африку при кинеској Амбасади Министарства за иностране послове БиХ који ме на приједлог мојих професора са Пала предложио да предајем кинески језик. Прошле године у септембру отворен је позив за упис на курс и обоје смо се изненадили колико су људи заинтересовани. Тренутно имам четири групе са отприлике по десетак људи, двије основаца и средњошколаца и двије са одраслима. Надам се да Кинески кутак и Кинески центар неће остати само на курсу него да ћемо успјети организовати и многе друге садржаје карактеристичне за ову изузетну земљу. Пресрећна сам што у Требињу имам прилику да се усавршавам и, још више да све научено ширим и преносим другима!“

Часови кинеског одржавају се два пута седмично по сат времена. Најмлађи ученик има 10, а најстарији 55 година. За четири мјесеца Сара је задовољна напретком својих полазника па се већ радује и неким новим идејама.

„Сарадња са Амбасадом Кине је одлична, а амбасадор Кине у БиХ Ји Пинг предложио је да одржи и видео презентацију са полазницима. Такође, пошто у Требињу имам пријатељицу Кинескињу покушаћу да организујем час на којем би она разговарала са полазницима курса. Мислим да би им то заиста користило, иако сам и више него задовољна колико су напредовали. Позивам што више људи да нам се придруже и да Требињу приближимо још један језик, али много више културу и обичаје овог народа, посебно што у нашем граду годинама живе Кинези, а често имамо и велики број кинеских туриста“.

Упркос предрасудама са којима се Сара сусретала уписавши кинески језик, данас може да буде поносна што је у својим увјерењима истрајала. Не само овладавши новим језиком, него много значајније јер је степен образовања подигла за љествицу више проникавши и у антрополошке дубине посве супротне баштине. А кад је до врха Кинеског зида препјешачила свих 1.638 степеника вјерујемо да су пред њом тек нови изазови и путеви ослобођени од било каквих ограничења.

БАТА ЖИВОЈИНОВИЋ СИНОНИМ ЗА ЈУГОСЛАВИЈУ

„У Кини се умјесто здраво и ћао често чује „Јеси ли јео?“ – што заправо вуче поријекло од почетка прошлог вијека када дословно нису имали шта да једу. Били су јако сиромашни, једва су преживљавали. Такав начин поздрављања задржао се и данас, посебно међу старијим људима. Доста старијих памти и пријатељство Југославије и Кине, обавезно кажу „Бата Зивојиновиц“ и филм „Мост“. Иначе, веома су затворени, користе само своје кинеске интернет и друштвене мреже идентичне нашем facebook – у, viber – у и нису много упућени у дешавања у свијету. Комунизам влада и даље а када старијима кажемо да смо из БиХ или Србије то им ништа не значи, само Југославија. Чак се већина изненади да је наша земља одавно бивша, да више не постоји. Школство им је мотивисано само њиховом културом па млађе генерације не знају готово ништа о дешавањима у свијету“.

УЧИТЕЉИЦЕ КОЛИКЕ СУ ТЕБИ ОЧИ!

„Мене душа боли када видим какао се у Требињу понашамо према Кинезима и колико их гледамо с висине, док су код њих странци добродошли. Овдје се трудим да се то промијени, не само зато што у Требињу имам пријатељицу Кинескињу Сунчицу са којом сам и породични пријатељ, него и због тога што се ни у једном тренутку боравка у Кини нисам осјећала странцем. Било је доста страних студената и домаћини су редовно правили манифестације на којима смо представљали наше државе. Изузетно су срдачни и дружељубиви. Такође, опуштени су и окренути себи. Имају и своје обичаје и ритуале које никада не мијењају. За сваку тегобу рјешење им је пити топлу воду, од тога не одступају. Имала сам тамо и прво радно искуство као предавач енглеског малој дјеци која су толико преслатка и отворена. Никада нећу заборавити одушевљеност када би ми рекли: „Јао учитељице колике су теби очи!“ то ми је било пресимпатично. Кинези су нама сви исти, иако има разлике, али нећете вјеровати, и ми њима изгледамо исто и тешко нас разликују“.