Бивши први саборац Небојше Вукановића, Видомир Парежанин анализиирао је опозицију у Републици Српској. До детаља је рекао све што мисли о свом другу и саборцу Вукановићу.

Отркио је да је Небојша Вукановић још прије двије године открио да жели да буде кандидат за српског члана Предсједништва БиХ.

„Уколико је Небојша Вукановић хтео кандидатуру, а знам сасвим поуздано да јесте, морао је интензивно радити на развоју сопствене инфраструктуре, која се тек од скора почела некако стварати, али је у односу на СДС-ву минорна. Пре скоро 2 године сам му рекао, када ми је саопштио да жели да буде кандидат опозиције за српског члана председништва БиХ, да је то озбиљан „пројекат“ и да треба радити у свему другачије него до тада. Наравно да ме није послушао, ни дан данас не разуме да у политици неформалне листе „чудно структуриране“ нису дугог века. У нашем политичком простору бирачи се не идентификују толико са политичарима колико са политичким организацијама, јер снага неке политике је неупоредиво виша у снази политичке организације, него у појединцу. Свакако највише у идеологији, а Вукановићев покрет је за сада још увек без јасне идеологије.Тачно је да народ даје гласове, али их прикупља страначка инфраструктура. Коме то није јасно, не треба да се бави политиком.“ Написао је Парежанин.

Тврди да је Вукановићу указивао да га СДС неће никада искрено подржати нити било која друга опозциона стрнака. Упозорио је Вукановића на оно што се и види у јавности. Покрет за правду и ред је друштво јеног лица.

„Чланови покрета за правду и ред би требали (то сам стално наглашавао када сам био у покрету) озбиљно да се запитају, зашто у јавности се нико из покрета не препознаје осим Вукановића и зашто је Вукановић једина и 100% песронификација покрета. Зашто “спартанци” како их Вукановић назива се нигде не виде, осим понегде и по који од њих и то на локалном нивоу. Према моме мишљењу разлози свакако леже у концепцији организације покрета иако то објективно Небојша Вукановић тешко да може благовремено разумети.“ Каже Парежанин.

Домети Небојше Вукановића су ограниичени, хирушки прецизно анализира Парежанин јер се рационлана политика нигђе не води на начин како то заговара Вукановић. Закључује како је Вукановић премлад да буде кандидат за члана Предсјендиштва БиХ. Да је СДС кандидовао било кога изван странке, било би то, без икакве дилеме, самоубиство после рационалног размишљања и планирања, са трајним непоправљивим последицама.

„Небојша Вукановић би напокон требао да зна, као што сам већ написао, да није очекивано, поготову није нормално, да од целог Покрета за правду и ред, бирачи, мање више, препознају само њега. Такође би требао да зна, да популарност неког политичара не подразумева истовремено усаглашеност нечијих уверења са разлозима за веровање, а нечијих поступака са разлозима за деловање, у доношењу политичких одлука. Још више би требао да зна да у политици треба ићи знатно више са разумом и прагматизмом него са емоцијама.“ између осталог написао је Парежанин.

Видомир Парежанин недвано је искључен из Покрета јер је јавно коментарисао трибину дијела опозиције у Требињу.