Вечерас ће бити спуштена завјеса на традиционалну Олимпијаду у малом фудбалу која већ деценијама окупља најбоље малофудбалске екипе из нашег града.

Олимпијада је одувијек била више од игре, била је надградња спортског духа Требиња, мјесто сусрета, мјесто аплауза, поприште најбољих. Често су ту мали добијали велике, неко са пјесмом а неко са сузама напуштао терен до наредног љета и наредне олимпијаде.

У оно доба кад је Требишњица била „права“ Требишњица, прије изградње хидроелектрана и када су се на њој могли одржавати разни спортови, пливачи су пливали на Старту, узводно од Сицилије у Бреговима. А Сицилија, острво између два рачвања Требишњице, поред некадашње Бегове куће и према Придворцима, подсјећала је на истоимено острво у Италији, и по томе и добила име. А површина Сицилије била је толика да су се на њој могле играти утакмице.

„Олимпијада је почела, колико се сјећам, половином педесетих година прошлог вијека. Тада су била жарка љета и Требишњица је била бистра, фина и топла. Предвече су се одржавале утакмице, јер је по дану било вруће. Мислим да је почињала половином јула, а на њу би долазили навијачи са свих страна. Највише их је долазило лађама са Бања, Малтезова кола, Мостаћа. Долазили су људи лађама и из града. Није било рефлектора и свјетла. Играло се док је још Сунца било“, причао нам је  Љубиша Анђелић.

И увијек је Олимпијада са собом носила велику, највећу емоцију.

Тина Станица је прије пар година играла на Олимпијади са натписом „Играмо за Вућу“ у знак сјећања на прерано преминулог некадашњег голмана Леотара Вукмира Мијановића који је био члан ове екипе и остао у сјећању љубитеља фудбала.

Пар година након Вукмирове смрти, брату у загрљај вјечности је отишао и Игор. Такође некадашњи фудбалер Леотара и играч Тине.

Ове године његов лик на дресовима, на грудима, у срцима, понијеле су нихове колеге из екипе Тине. Саво, Срђо, Брано, Риле, Видо и остали…. Данас су обишли вјечну кућу браће Мијановић на гробљу у Петровом пољу, упалили свијеће за покој њихове племените душе и још једном их се присјетили.

Ко је био на полуфиналу примјетио је најемотивнији тренутак Олимпијаде када су се, након побједничког пенала Сава Андрића, сви чланови екипе у заједничком загрљјау нашли са Вукмировим и Игоровим оцем Славком и тако прославили побједу.Како год било у вечерашњем финалу, Тина је освојила титулу племенитости. Не само овим, него и бројним потезима протеклих олимпијада.Оно што је сигурно вечерас ће, баш као и Хрупјела, имати праву малу армију навијача.На небеској трибини још двојицу,Вукмира и Игора.