Иако доктори константно и неуморно апелују како су редовни превентивни прегледи кључни за рано откривање карцинома, а самим тим и за успјешно лијечење, код нас и даље постоје случајеви гдје видимо колико су људи способни да трпе бол, а код доктора најчешће дођу кад је он већ немоћан пред овом болешћу. Никоме није лако да чује дијагнозу карцинома, и у том тренутку се, осим са страхом за живот, суочавају и са мислима како такву вијест саопштити породици. Међутим, породица је увијек највећи ослонац и мотивација за борбу и корачање напријед.

Још, можемо рећи давне, 2006. године оформљена је Служба за онкологију и главни иницијатор тог подухвата је била докторица Љубица Миљановић, тада радиолог и онколог у Болници Требиње. Иако је у почетку било изузетно тешко, докторица је одлучила да се избори са сваким проблемом и обезбиједи својим суграђанима лијечење од малигних болести у њиховом граду.

„Док сам радила као радиолог у Болници Требиње примјетила сам колико пацијената са малигним обољењима мора да путује у друге центре, најчешће у Фочу, тамо примају хемотерапију и враћају се кући, што није нимало пријатно. Пожељела сам да се и у Требињу направи једно такво одјељење. Чврсто сам ријешила да упишем онкологију и покренем Одјељење за онкологију у Болници. С обзиром да није било слободног простора, одлучили смо да уредимо старе просторије за физикалну терапију. Два наша суграђанина која раде у иностранству и наша докторица која ради у Њемачкој су се јавили као донатори, а доктор Саша Јунгић, који је био национални координатор за малигне болести, поклонио нам је комору за растварање лијекова јер су ти лијекови цитотоксични за медицинске сестре које их растварају“, присјећа се докторица почетака на онкологији и посебно истиче како је тим сестара који чине Милимирка Орбовић (главна сестра), Владанка Булајић, Сања Ђино и Љубинка Мајкић, јако пожртвован, увијек нађу разумијевање за сваког пацијента и ништа им није тешко.

Међутим, осјећа потребу да посебно истакне да је Милимирка Орбовић, која се прва јавила да ради са онколошким пацијентима, ове године проглашена за најбољу сестру Болнице.

Пораст малигних обољења је евидентан, као и смртност. Како каже докторица Миљановић, подаци Свјетске здравствене организације указују на то да ће, за 10 до 20 година, сваки трећи становник планете имати неки облик карцинома, што је забрињавајућ податак.

„Према евиденцији Института за јавно здравство, на петогодишњем нивоу увијек имамо пораст обољелих од малигнитета за око 25 одсто у Републици Српској. Поред кардиоваскуларних обољења, малигнитет је најчешћи узрок смрти. Баш због тога морамо да посветимо велику пажњу превенцији обољења од карцинома, раној дијагностици и на крају терапији“, појашњава докторица Миљановић и истиче како је примјетно да све већи број жена долази на прве и редовне прегледе иако ништа нису напипале нити имају икаквих проблема. Како докторица каже, то је нешто што сваког доктора радује јер показује да се свијест људи све више подиже, да брину о себи и свом здрављу и полако идемо напријед.

Нажалост, наставља докторица Миљановић, увијек имамо око 30 одсто пацијената који се јаве у терминалној фази. Истина је, по њеним ријечима, да су многи симптоми неспецифични, међутим има људи који затварају очи пред евидентним проблемом као што су гинеколошка крварења, нарочито крварење у менопаузи, крв у столици или чвор на дојци и одлажу суочавање из страха. Исто тако, има људи који одреагују на прве симптоме болести, па и на најмањи бол.

„За превенцију и излијечење много значи колико је пацијент психички јак. Када примијетим нешто суспектно и кажем пацијенту, никад не знам како ће одреаговати. Обично је то прво стање шока и невјерице, док мозак не преради ту информацију. Пацијент се осјећа изгубљено и збуњено, али у човјековој природи је да се бори те врло брзо мобилише сву своју снагу и постане борац за своје оздрављење, лијепо сарађује и прихвата терапију коју у почетку многи одбијају. Радећи као онколог, упознала сам жене које су биле изузетно јаке и брзо прихватиле своју болест, а затим су и јако позитивно утицале на оне жене које су биле депресивне. Смјештала сам их у исту собу, то су биле као мале радионице психотерапије, размјењивале су искуства са хемотерапије, о губитку косе, а нарочито о мастектомији“, каже саосјећајно докторица Миљановић и наглашава како је сваки преглед стресан, обојен неизвјесношћу и ишчекивањем.

„Највише желим да истакнем важност примарне превенције односно избјегавање фактора ризика као што су пушење, алкохолизам, гојазност, физичка неактивност и претјерано излагање сунцу, а посебно апелујем на младе да не одлазе у соларијуме. Такође, морам да подвучем колико је битан самопреглед дојки код жена, као и превентивни прегледи, прије свега гинеколошки, гдје се може спречити појава карцинома односно појава карцинома лијечењем преканцероза грлића материце“, наводи докторица Љубица Миљановић и истиче колико је важно да се на нивоу Републике Српске раде скрининг програми, гдје су онколози већ започели активности да се ти скрининзи реализују, посебно за најчешћа малигна обољења.

Докторица Радмила Илић, радиолог у Болници Требиње, истиче како је посебно поносна на то што се број превентивних прегледа све више повећава. То се, према њеним ријечима, највише примијети код жена које долазе редовно на ултразвук дојки, а уједно раде и самопрегледе и јављају се уколико осјете било какву промјену.

„Радиолог је обично први који уочи неку сумњиву промјену код пацијента. Такву вијест није нимало лако саопштити. С обзиром на то да, без Ph налаза, немамо право да тврдимо да је нешто бенигно или малигно, када нешто примијетимо припремимо човјека да би налаз могао бити лош. Уколико налаз буде лош трудимо се да охрабримо пацијента и дамо му снагу јер никоме није свеједно да добије такву информацију. Међутим, у исто вријеме морамо бити и умјерени да неко не би занемарио промјену. Наравно да је таква вијест шок, али је човјек увијек спреман да се бори“, каже докторица Илић, која је радиолог већ седам година.

Након што се пацијенту дијагностикује малигно обољење, упућује се на Службу за онкологију, гдје се од 2020. године води болнички регистар новообољелих унутар једне године. Из тих података се примијети тренд повећања обољелих од малигних болести, око 20 пацијената више сваке године. Иако је примјећен све већи број малигних болести свуда у свијету, па и у Херцеговини, посебно је код нас забрињавајуће то што се пацијенти јављају најчешће кад је болест већ у одмаклом стадијуму.

Према ријечима доктора Мирка Колака, онколога у Болници Требиње, најучесталија малигна обољења су карцином дојке, карцином плућа, карцином колоректума и, код мушкараца, на другом мјесту је карцином простате.

„Што се тиче онкологије, велики проблем је то што још увијек немамо организован скрининг на нивоу државе као ни генетско тестирање, а самим тим ни могућност профилактичког дјеловања на основу генетских анализа. Људи су, заправо, препуштени сами себи да рано открију болест. Карциноми се најчешће јављају у шестој и седмој деценији живота, међутим имамо појаву карцинома и код доста млађих особа. Од пете деценије живота су препоручени скрининзи за најучесталије карциноме код којих можемо утицати на смањење смртности“, каже доктор Колак и додаје како за већину најучесталијих карцинома не можемо рећи који је конкретан узрочник изузев на примјер карцинома грлића материце кога узрокује хумани папилома вирус HPV, али су превентивни прегледи и редукција фактора ризика најбољи начини за борбу против ове болести.

Доктор Колак истиче да га посебно радује што на онкологији однедавно раде и два психолога јер није лако суочити се са малигном болешћу, ни пацијенту ни породици, и у томе треба да учествују и стручна лица.

„Када се пацијент суочи са дијагнозом карцинома, нема емоционалног стања кроз које неће проћи – од анксиозности, страха, неизвјесности, беспомоћности, преиспитивања до љутње на самог себе што се није раније јавио. Затим, постепено прихвата болест и труди се да помогне себи и тражи начин да лијечење буде што успјешније. Изузетно је тешко гледати пацијенте, то психички тешко подносим, нарочито кад је у питању млађа особа. С обзиром да сам имао и лично искуство и да ми је мајка преминула од карцинома, апсолутно разумијем сваког од њих и саосјећам са њима. Данас скоро да нема породице која се не суочава са карциномом, али је срећа што је већина тога рјешива уколико се пацијент јави на вријеме. Нажалост, у Херцеговини имамо застрашујуће примјере гдје људи дођу код љекара кад су апсолутно непокретни и не могу више да издрже болове, а ми тад не можемо више ништа да урадимо да помогнемо том пацијенту“, каже доктор који зрачи позитивношћу и наводи да је увијек изазов рећи пацијенту истину, али уједно је и ублажити како бисмо му дали охрабрење за даље лијечење.

Иако на терапију за одређене туморе пацијенти морају да чекају, што не би смјело да се дешава у онкологији, направљен је помак у лијечењу ове болести. Највећу револуцију у онкологији је направила имунотерапија која дјелује тако што подстиче сопствене ћелије имуног система да се самостално боре против тумора. То је скроз нови концепт у онкологији уназад десетак година.

Без обзира на све што ови пацијенти пролазе и на све што морају да издрже на путу ка оздрављењу, на онкологији је, према ријечима доктора који се труди да им боравак на овом одјељењу олакша колико је то могуће, атмосфера највеселија.

„Дошли сте на онкологију и прво што помислите је да су ту пацијенти осуђени на безизлаз и метастатске болести, примају и хемотерапију. Али, фасцинантно је колико ти пацијенти то добро поднесу, колико је атмосфера на онкологији веселија него на другим одјељењима, ти пацијенти дишу једним плућима. Уједно се и ми трудимо да им омогућимо да што лакше поднесу борбу са болешћу, али и са својим мислима“, каже доктор Колак са одређеном дозом дивљења према снази коју посједују његови пацијенти.

Тиму онколошког одјељења однедавно су се придружила и два психолога, Милана Копривица и Бојана Савић, која се труде да максимално помогну онколошким пацијентима кроз разговор. Како ове младе дјевојке наводе, прилика која им се пружила је велики изазов, али и хумано дјело и без размишљања су прихватиле овај задатак.

„Чињеница је да је број онколошких пацијената сваке године све већи и, као што је велики изазов лијечити те пацијенте, тако је изазов и бити њихов психолог. Сигурно је да то није лак задатак и да и ми морамо да будемо јаки и дамо свој максимум у борби за очување психичког здравља онколошких пацијената јер, уколико је емоционално стање пацијента стабилније, и његов имунолошки систем ће бити бољи, лакше ће се опорављати и подносити терапију. Сваки пацијент је индивидуа за себе и на различите начине подносе дијагнозу, али већина пацијената мора осјетити страх и баш у тим тренуцима им је потребна подршка, лијепа ријеч и помоћ у превазилажењу бојазни за сопствени живот“, ријечи су Милане Копривице, психолога на онкологији.

Када су у питању млађи пацијенти, наводи Копривица, породица то изузетно тешко подноси и свако од њих осјећа велики страх, али како вријеме пролази примијетимо да једноставно прихвате тренутну ситуацију и схвате да су подршка и борба најважнији, као и повјерење у докторе.

Након што се пацијент суочи са дијагнозом и прихвати је, надовезује се Бојана Савић, такође психолог на онкологији, долази до размишљања како да то саопшти породици јер је то велики терет који цијела породица мора да поднесе.

„Пацијет ће, желећи да што мање оптерећује породицу, многе ствари задржавати у себи и погоршавати своје емоционално стање. Зато смо ми ту, да им пружимо подршку, да их саслушамо, дамо савјет. Када се пацијент суочи са губитком живота, а чињеница је да им је то у глави, мора тај свој доживљај губитка да претвори у свој добитак и да очување живота и квалитета истог буде његов примарни циљ. Ми се максимално трудимо да то и постигну и да им дамо мотивацију за борбу“.

РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ ЈЕ НЕОПХОДАН ИНСТИТУТ ЗА ОНКОЛОГИЈУ

„Моја жеља је, као и свих онколога Републике Српске, да се изгради Институт за онкологију гдје бисмо на једном мјесту имали доступне све услуге, дијагностичке и терапијске претраге, што много значи пацијенту. Већ постоје сазнања да је предсједница Жељка Цвијановић обећала помоћ у изградњи Института и први кораци су већ предузети. Савремена терапија базирана на генетском тестирању и молекуларном профилисању тумора има тенденцију да малигне болести преведу у дугогодишње хроничне болести, као што је случај код хроничних немалигних обољења. Посебно се показала ефикасном имунотерапија, нарочито код карцинома плућа, чак и метастатског. У посљедње вријеме, савремена терапија меланома је знатно утицала на побољшање лијечења“, закључује докторица Миљановић уз напомену да без обзира коју терапију примјењујемо морамо водити рачуна о очувању квалитета живота пацијента.

У ОНКОЛОГИЈУ МОРАМО УЛАГАТИ

„Бројне су потешкоће у онкологији и у њу треба заиста улагати јер је све више пацијената. Остварен је велики напредак у смислу да се данас по неколико година лијече болести које су прије 10 година биле неизљечиве, а у исто вријеме пацијент има и квалитетан живот. С обзиром да је карцином дојке најраспрострањенији, идеално би било да се отвори Центар за дојку у ком ће постојати мамографски апарат са томосинтезом. Само формирање Центра на нивоу Херцеговине који би објединио мултидисциплинарни приступ хирурга, онколога, радиолога и патолога би допринео томе“, наводи доктор Колак истичући наду да ће онкологија добити адекватан простор кад се изгради нова Болница, а кад се узме у обзир да трећину хоспитализованих чине онколошки пацијенти, јасно је да је онкологију неопходно проширити како инфраструктурно тако и кадровски.

НА ЛИСТИ А ЈЕ САД И ЛИЈЕК ОКСИКОДОН

Финансирањем и увођењем савремених лијекова у здравствени систем Фонд тежи да унаприједи квалитет живота обољелих и што ефикасније лијечење те је у протеклих неколико година увео бројне иновативне терапије у лијечењу онколошких пацијената.

„Фонд се стално труди, гледајући свијет и како други то раде, да у складу са својим финансијским могућностима што више лијекова омогући нашим пацијентима. Од првог августа увели смо један нови лијек који се тиче терапије анксиозног бола код онколошких пацијената и тај се лијек зове оксикодон. Он је био на листи нерегистрованих лијекова у таблетама, међутим он се сад налази на листи А, тако да пацијенти обољели од малигних обољења могу да добију овај лијек потпуно бесплатно. Иначе, кад је неки лијек на листи А, пацијенти обољели од малигних обољења га не плаћају“, наводи Валерија Лакић, директорица требињске филијале Фонда здравственог осигурања и наглашава да су сви осигурани кад су у питању малигне болести, да сама дијагноза обољелом даје здравствено осигурање без обзира да ли има уплаћене доприносе или не.

Према ријечима директорице Лакић, Босна и Херцеговина је једна од ријетких држава која тим болесницима омогућава потпуну здравствену заштиту, а уједно се Фонд труди да уводи и нове лијекове који су се показали на тржишту као ефикасни.

ПЛАСТИЧНОМ РЕКОНСТРУКТИВНОМ ХИРУРГИЈОМ СЕ ЧУВА ИЗГЛЕД ЖЕНЕ И НАКОН ОПЕРАЦИЈЕ

„Фонд здравственог осигурања даје бесплатну операцију женама обољелим од карцинома дојке, што значи да у једном акту можемо урадити тоталну мастектомију са ендопротезом. То синхронизовано раде хирург онколог који одради онколошки део операције и специјалиста пластично-реконструктивне и естетске хирургије“, каже докторица Миљановић, са посебном емпатијом за пацијенте и жељом да сваком пацијенту помогне.

ПОРОДИЦА НЕИЗМЈЕРНА СНАГА (текст др Миркa Колакa)

Нажалост, данас су ријетке породице које се не суочавају са дијагнозом рака. Радећи као онколог неизбјежно саосјећам са сваком од њих. С вама желим подијелити судбину једне која је оставила посебан печат на мене.

Идилу породичне радости руши сазнање о болести

Тату још није прошао мамурлук од славља. Седмогодишњак и двије године млађа сестра својим играчкама уредили су кутак у великој соби за долазак сестрице. И тек што их је плач будио неколико ноћи, тата је морао за Београд. Одлазак у болницу у Београду увијек значи нешто озбиљно. Невјерица, шок, запрепаштеност, страх и паника прекинули су радост дјечијег плача. Болест, чије се име у нашем крају не може ни изговорити, која је оличење беспомоћности, и чијим сазнањем престаје све што је раније постојало, дошла је и у њихов дом. Разарајући плућа њиховог оца, нарушила је њихов мир, изазвала тугу и невјерицу и најавила неизвјесну будућност. Тридесетосмогодишњи отац је по повратку кући, скривајући емоције од својих најмилијих, често осамљен и замишљен покушавао наћи излаз. Незаобилазна питања у страху за будућност својих најдражих су одзвањала: Зашто баш мени? Зашто баш сада кад треба да живим? Како сада наћи начин за живот?

Рјешење се назире

Суочавање се метастатском болешћу постепено је прерастало у прилагођавање проблему. Храброст се инстиктивно родила у погледу на своју дјецу и супругу која скривајући сузе успављује тек рођено дијете. У његовој глави одзвањале су ријечи са конзилијума да се болест може лијечити и да постоји лијек. Нада је била у лијеку који није било могуће набавити у нашој држави. Изазов са којим се суочио прерастао је у борбу за изналажење начина како прибавити лијек. Биле су то таблете које су доступне у САД-у.

Зар једне таблете могу толико утицати на нашу судбину? Зар оне могу повратити нарушену хармонију и срећу? Да ли је могуће да постоји тај чаробни лијек? Неизвјесност је прекинуо позив рођака који је успио да га пронађе. Пошиљка би стигла за десетак дана на аеродром у Ћилипима.

Услови у којима живимо често нам не дају времена да се бавимо собом. Можда је то некада и добро, јер не би преостало снаге за нашу борбу. Лијек је ту, али требало је пронаћи средства за куповину. За један мјесец би се могао наћи начин. Како наћи новац за даље? Како обезбиједити егзистенцију за породицу?

Захваљујући породици и донацијама које су покренули пријатељи, прикупљена су неопходна средства. Како је отпочело лијечење, болест је прерасла у изазов с којим се може носити. Нарушени квалитет живота се полако враћао. Уживао је у игри своје дјеце, гледао како се кћеркица успиње, прави прве кораке и поново одлазио на посао. Болести би се присјећао само кад би одлазио на редовне тромјесечне контроле.

Ново искушење и нова нада

Након непуне три године, болест се поново пробудила, снажнија него на почетку, и изазивајући бол. Након зрачења кичме, предложено је да се лијечење настави другим лијеком који такође није био доступан у нашој држави. Поново се свијет руши и поновно исте емоције навиру. Како наћи снагу за даље? Вриједи ли толика борба? Ефикасност лијека против те окрутне болести сада није била упитна, али је постало јасно сазнање њене ограничености. Поново се уздиже и црпи снагу у својој породици. На мој приједлог аплицира за програм донације лијека и успијева добити нама недостижне таблете. Поново се болест обуздава и отац се присјећа болести само на контролним прегледима. Истина, његова осјећања га не чине тако јаким. Често је колебљив, и у мислима и са страхом од неминовног погоршања наставља гледати како његова дјеца расту.

Борба се наставља

Искушење још јачег интезитета услиједило је након четрнаест мјесеци. Има ли воље и снаге за даље? Има ли начина? Одлази на конзилијум.  Предложили су хемотерапију, коју је у старту одбијао. Више нема начина да се болест контролише само таблетама. Вративши се, у свом дому затиче дјецу како су се заиграла у улогама јунака најљепше басне у стиху коју им је читао безброј пута. Трогодишња разиграна кћеркица му трчи у загрљај с повиком: „Тата ја сам јежић“. Ухвативши је чврсто у наручје, он јој одговара: „Ово је наша кућица и не дамо је ни за шта на свијету“. Снага је неупитна, борба се наставља...

Борба са карциномом је борба цијеле породице. Снага се рађа у несебичној љубави најближих. Они су вјечно с нама.