Вијест да се у Никшићком позоришту, у петак  четвртог новембра одржава концерт Црногорског симфонијског оркестра, под диригентском палицом француског диригента Марк Коровића, родом из Црне Горе, тачније из Зете, повела ме с разлогом у родни Никшић. Наиме, на репертоару се нашла у премијерној изведби симфонија са насловом “Мистична исповијест Светог Василија Острошког и Тврдошког, симфонијска поема“, требињца Марка Ковача, докторанта Факултета музичке умјетности у Београду и то уз раме са великим Дмитријем Шостаковићем, избором из његовог богатог опуса.

У Никшићу , који је уз Цетиње крајем претпрошлог вијека, одмах по ослобођењу имао позориште, које је декретом власти 1965.године затворено и пресељено у Титоград, напокон је опет рођено позориште и прелијепа дворана.Она блиста, али старим Никшићанима и у души и срцу живи срушено, по свјетским стандардима грађено позориште са китњастим и удобним ложама и галеријама  наднесеним  над позорницом, простором за музичаре и на сцени из пода наткривеним кутком за шаптача.Била је то за све грађане, својеврсна културна академија. (Ту је  краљу Александру био приређен ручак, кад је посјетио Никшић), па стари никшићани рушење старог позоришта  приписију том податку.Када се уз то дода „КУД Захумље“,(основано 1898.године, једно од најстаријих на Балкану),које је све преживјело и дало на сторине  стваралаца из свих облика умјетности, онда срце јаче и сјетно закуца, као мени ове вечери.

            Када сам по великом кијамету и киши која је плавила булеваре и улице Никшића,уз громове који су као увертира ковали своју небеску музику, покисао ушао у лијепо и пространо Позориште, сазнадох да је ова премијера  припремана и вежебана у Подгорици,због оштећења крова премјештена у задњи час у Никшић. Видећи наслов Симфоније Марка Ковача, помислио сам, овдје је прсте умјешао Свети Василије, сјетивши се како је у Требињу уз прошли рат, академик Матија Бећковић,представљајући Монографију о Острогу казао: “ Моји плаховити и муaнати Црногорци не бренују никога!Знају они сочно и Бога опсовати,знајући да је он добар и блаогородан, па им прашта.Једини којег се боје и не псују га је Свети Василије Острошки.Њега помињу , моле му се, и уз то додају:“Слава му и милост“, јер знају да овог ватреног и громовитог свеца не смију,никад и никао љутити, јер он не прашта!

Када је лијепи и стасити Марк Коровић, који је рођен 1987.године у Француској, са дипломом хорског и оркестарског дириговања стеченој на Сорбони у Паризу и са бројним дипломама и звањима, чак и професора на Регионалном конзерваторијуму у Паризу, диригентском палицом означио почетак, са позорнице је зазвучала музика са око шездесетак инструмената, достојна наслова. Свети Василије  је , као и увијек са својим народом из Хеерцеговине, који нису хтјели пропустити овакву прилику, као и са Никшићанима и из других градова гостима, био ту те вечери са нама.

            Осјећајући његово  присуство, сјетио сам се прве литије њему у част, одржане  одмах по окончању отџбинског рата, када је на десетине хиљда грађана Никшића, Херцеговине и Црне Горе буквално окупао до голе коже кишом која је грехове спирала и благосиљала.Чучали смо на кољенима покорни уз молитву,придружујућу се поворци, која је веће стизала пред манастир, како  никшићани зову градску цркву, над градом.

Мени, лаику, музика је закрилила вид сликама које су се смјењивале, па се се као на филмском платну слагали кадрови , сурове за живот а лијепе и подједнако вољене Црне Горе И Херцеговине, са свим својим предјелима, обичајима,  народним мелосом, ношњама, јунацима, страдањима, мукама, погибијама,побједама,радостима, игром и вјером као стубом постојања стамених породица, које свако вријеме  и невријеме износе на својим плећима стојички стамено и поносито.Било је ту и громова, који ме поздравише на доласку,цике и јецаја уцвиљених мајки и сестара, и поклича на последње јурише за одбрану породице, отаџбине и образа који је  на овим просторима одвајкада најскуоља ријеч!Високи стамени у артисту претворени диригент Марк је, са малом диригентском палицом, водио Оркестар кроз поему виртуозно, да би на крају ове вечери, након десетоминутног враћања на бис,физички сморен, сав у голој води, склопио дланове ,наслонио главу  и тако нас замолио да га више не враћамо на сцену.Вееличанствено и незаборавно.

            Сједио сам те вечери уз  родитеље Марка Ковача и тетку, по мајци, која је главни „кривац“ што је он након завршене основне Музичке школе у Требињу, уписао и  успјешно завршио Музичку школу „Васо Павић“ у Подгорици, клавир у класи  професорке Анке Асановић и онда успјешно, из прве, положио пријемни испит на Факултету за музичку умјетност у Београду, гдје је на истом завршио мастер студије у класи академика Исидоре Жебељан.Данас је на завршној години докторских академских студија у класи проф. Драшка Аџића.Он данас на понос Црној Гори, Републици Српској, Србији или обратно стамено корача сценом озбиљне музике и као композитор, и као пијасниста, и као корепетитор или... То ме подсјети на једну анегдоту која се давно из никшићке Гимназије брзо проширила градом.Наиме, један арогантни професор страног језика је захтијевао , без поговора, да се  несташни ђак за вербално противљење њему, казни укором пред искључење из школе.Знајући га, сви су му аминовали изузев маладог професора музичког васпитања, илити пјевања, како се тада звао овај предмет, који је прије четири године матурирао у истој школи и био његов ђак.Језичар је  букнуо сав запјенушан и театрално казао.

            „Слушај ти мали.Шта ти имаш да причаш.Ти неко пјевање предајеш.Ти ћути!“

            Добио је одговор од којег се до караја свог живота није опоравио.

            „Поштовани колега, ја Вас уважавам и цијеним.Но моје пјевање, или Музичку умјетност не дозвољавам да подцјењујете. Ја сјутра могу да упишем Ваш  Факултет, и уз труд да га завршим  у року , или за десетак година.Ви на жалост, мој  Факултет не можете ни да упишете, јер немате слуха, као што никада нијесте имали,као ни  разумијевања за младе људе које су вам дали да им предајете, али и учите и животу. Мој Факултет је само за одабране.Понављам и захтјевам да овај младић не може тако драстично бити кажњен!“

            Нијесам схватио откуд ми је изронила ова анегдота, али сам сигуран, да је у мени скривана за ово вече, које сам пребирао уз кишу која је  након честитки аутору, и кафе попијене са мојим драгим колегама из РТВ Никшића, док сам се враћао за Требиње, праћен и кишом и грмљвином.Био сам  до тада нечим ријетким опхрван, тако да нисам ни поред родне куће, по обичају  наишао, већ сам путовао са мишљу да, је умјетност нешто што човјека опхрдва, изненади, као добра слика која вас у обиласку изложбе засустави  својом енергијом.Ово вече ме засуставило и живи у мени,а сигуран сам и у сваком ко је ове ноћи ту био. Јутрос око пет сати, на Дан Светог Василија, ме је идентична грмљвина као те вечери пробудила, као да ме је опомињала да импресије са овог концерта не чувам у себи, и само за себе,већ да их подијелим са вама.То ево и чиним.

Зоран Гргуревић.