БЕОГРАД – Дан Светог Саве, слава Српске православне цркве и школска слава, обиљежава се данас у знак сјећања на једну од највећих личности српске историје – просветитеља, првог српског архиепископа, утемељивача српске цркве, државности и школства.

 
Министарка просвјете Славица Ђукић Дејановић поводом Дана Светог Саве уручиће појединцима и установама Светосавске награде за 2024. годину за постигнуте резултате у области образовања и васпитања.

У част Светог Саве широм Србије, региона и свијета сваке године организују се светосавске прославе и академије при црквама, манастирима, школама и клубовима.

Дан Светог Саве посебно се обиљежава у храмовима који су му у славу подигнути од Ванкувера до Новог Зеланда, а Свети Сава је и ктиторска слава Хиландара.

Први писани траг о школској прослави Савиндана потиче из 1734. године, када је обиљежен у Сремским Карловцима. Четрдесетих година 19. вијека Свети Сава је прихваћен и као школска слава у тадашњој Кнежевини Србији, која се прослављала до 1945. године и поново од 1990. године.

Свети Сава је преминуо 27. јануара по новом календару, прије 790 година, а његове заслуге како на пољу духовности и устројства Цркве, тако и на пољу правног нормирања или државности Срба, немају премца.

У историји Срба било је великих и заслужних људи. Било их је чији значај далеко превазилази државне и националне оквире Србије, али нико се не може мјерити са историјским дометима Светог Саве, ни по плодовима на пољу духовности, ни по резултатима на нивоу државности или просвјете. Нема личности наше прошлости која се налази дубље у срцима Срба.

Свети Сава је утемељитељ аутокефалне, самосталне, српске архиепископије и прави творац култа светородне династије Немањића, што је донијело несагледиве добробити његовом народу и земљи за све потоње генерације.

Ове године обиљежава се и 850-та годишњица рођења Светог Саве.

Растко, у монаштву Сава, рођен је око 1175. године, као најмлађе дијете, трећи син Ане и Стефана Немање, родоначелника династије Немањића.

Његови биографи Доментијан и Теодосије наводе да је, као најмлађи, у извјесном смислу био мезимац, као и да је од раних дана показивао прерану зрелост, склоност духовној тематици, књизи и учености.

По смрти стрица Мирослава, ког данас највише памтимо по раскошно илустрованом Јеванђељу названом по њему, добио је на управу област Хум, којом је претходно управљао Мирослав. То је морало бити не прије друге половине 1190. године. По стандардима средњег вијека, као петнаестогодишњак он је тада био мушкарац који је достигао зрелост.

Имао је седамнаест година када се, под утиском разговора са руским монахом који је био у посјети двору Стефана Немање, запутио на Свету Гору.

Тамо се убрзо замонашио у манастиру Свети Пантелејмон, чиме је Немањина тежња да се Растко врати постала беспредметна. Његови биографи и потоње литературе нису пропустили да чин монашења, као театрални вид одбацивања свјетовног, посебно нагласе. Одлазак на Свету Гору одиграо се 1192/93. године.

Из манастира Свети Пантелејмон Сава ће потом прећи у Ватопед, гдје ће боравити више година. По свједочењима која су остала потоњим генерацијама, као монах био је оличење подвижништва, толико да је изазивао извјесну забринутост.

Са друге стране, издашно је даривао Ватопед, па и друге Светогорце.

Вјерује се да је пресудно утицао да се Немања замонаши 1196. године у његовој задужбини Студеници, уступивши власт средњем сину Стефану, доцније знаном као Првовјенчани (у значењу први крунисан краљевском круном).

Старији син Вукан, који ће управљати Зетом (или Дукљом), заобиђен је највјероватније због опредјељења за римокатолицизам.

На Свету Гору Немања, у монаштву Симеон, дошао је новембра 1197. године. Отац и син, као монаси Симеон и Сава, боравили су заједно у Ватопеду.

Током боравка у Цариграду крајем 1197. године, успјело му је да од цара Алексија измоли дозволу за градњу, односно обнову једног опустјелог манастира. Тако је почетком 1198. године започела градња, односно обнова Хиландара.