СВЕТИ САВА, јуче, данас и сутра

„Честитам ти крсно име, што га

славиш, мој Србине!“ Тако почиње

једна наша славарска пјесма. Па и ја

вама, браћо и сестре, честитам овај

најсрпскији од свих српских дана у

годишњем Божјем вијенцу.

То је дан када се поје и

земаљска и небеска Литургија; када и

земаљска и небеска Србија слави.

Мање нас је, нажалост, остало да на

Земљи славимо Бога и његовог

свеца; више нас је на небесима куда

смо сами ишли и куда су нас други,

прије времена, и на силу, слали и

отправљали.

Свети Сава нас је духовно

породио, државу утемељио,

писменост нам дао, вјеру основао и

продубио, просветио нас истинском

свјетлошћу Христова јеванђеља из

којег смо црпили снагу за многа

велика прегнућа. Зато је он „света и

бесмртна савјест српског народа“,

како каже један његов биограф.

„Нико нема шта Србин имаде“,

пјева једна наша пјесма. „Србин има

своју крсну славу, Србин има свога

оца Саву.“ Знао је наш човјек,

одувијек, да је сам и немоћан –

призивао је Бога и крсну славу

упомоћ; знао је свако село да му

нико до Бог и слава неће помоћи да

се љетина одржи, да би се чељад

исхранила и стотруки намети

отплатили; био је свјестан да је

„сламка међу вихорови“ између

осталих народа уоколо па је узео

Светитеља Саву да га пред Престолом

Божјим заступа и Богу за свој род

молитве узноси. И само тој нашој

вези Неба и Земље имамо да

захвалимо што смо, ипак,

преживјели и одржали се да се не

загубимо.

Јер, одувијек смо били не трн у

очима других него слама забодена

тамо гдје их је највише болело. И

зато, непријатеља нам никада није

мањкало. Пријатеље смо ми

мијењали – или они нас; пријатеље

смо ми тражили и стварали –

непријатељи су тражили нас и

долазили сами. Сви су вјетрови

дували нама у сусрет; све су

раскрснице водиле преко наших

међа. „Српски народ је имао против

себе двије најстрашније монархије –

вели наш Дучић – једну са истока а

другу са запада, отоманску и

аустријску, и двије најискључивије

религије, муслиманску и римску“.

(Ј. Дучић, Градови и химере)

Било је времена када нас је било

колико и највећих народа европских,

само што нам се они, по културним

достигнућима, по писму, по слици, по

грађевини и другом, нису могли ни

примакнути. Сада је њих и по педесет

милиона више. Толико је нас, Срба,

на силу, преко стријеља, бојне и ножа

крвава, слато у небеска станишта;

толико нас се није ни могло родити.

Али, уз све то, морамо стати и

признати: највећи непријатељ ми смо

себи сами. Када су нас други, ма и

накратко, остављали на миру, ми смо

се окретали једни другима, гледали

се преко нишана, дозивали се

псовкама и поздрављали се ножем и

меџима. Па када сами себи нисмо

били довољни, звали смо и друге.

Тако смо их својом неслогом

доводили, несрећом их држали међу

нама и тешком их муком, послије,

тјерали од себе. Нас је само несрећа

зближавала, а ни њих никада није

било мало.

Није било лако Светом Сави да

нас са неба гледа шта чинимо.

Највеће наше несреће падале су у оне

земне када је и небу било

превршило па нас је пуштало нашим

несрећама на вољу.

Имам, браћо и сестре, да кажем

једну истину и то баш данас, када

славимо Светог Саву: Свети Сава

није ишao неуморно и учио свој народ.

Звао га на слогу и истину. Ко му се

одазивао, благосиљао га је. Светитељ

наш и данас нас позива на слогу и

љубав. И сваки онај који се не

одазива, сваки онај ко против наше

слоге ради, стићи ће га Савина

клетва. Светом Сави је, као ником до

њега а ни послије њега – како каже

Матија Бећковић – пошло за руком да

над очевим ковчегом измири рођену

браћу. „Из љубави према људима

Свети Сава је стварао свуда мир и

добру вољу… Он је мирио, и до смрти

мирио, своју браћу и своје синове.“

(Еп. Николај, Најлепше српско дете)

И данас, када би нам га Небо

вратило, онима од нас који би хтјели

стати и слушати, Свети Сава, вјерујем,

рекао би, најприје, једну једину

реченицу: Волите се и молите се.

Како би нас још опомињао и

савјетовао, замислимо па се према

томе владајмо. Рекао би нам да смо, и

овакви какви смо, ипак сви његова

дјеца, духовни пород његов.

„Дакле, пазите добро како

живите, не као немудри него као

мудри, користећи вријеме, јер су

дани зли. Због тога не будите

неразумни, него схватите шта је воља

Господња.“ (Еф. 5, 15–17) опомиње нас

апостол Господњи. „Мудро се

владајте“, (Кол. 4, 5) вели нам.

Многе силе мрачне, адске и

преисподње, устрејемиле су се

против нас, а најприје и најоштрије

дале су се у лов на душе људске. За 

та слатка лица и мудре очице наше

дјечице сливају у њихову школу. На

њиховим учитељима, а родитељима,

најприје, лежи одговорност да ту

урођену оштроумност и бистрину

сачувају и унаприједе, и да их сачувају

у честите и вриједне људе. На то нас

упућује мудрост сабијена у неколико

реченица ове народне приче о

Светом Сави: „Донијели отац и мати –

слови ова прича – новорођенче у

цркву Светом Сави и замолили да

дијете благослови и да му срећу.

‘Ја ћу га благословити – рече

Светитељ наш – али му срећу можете

дати само ви његови родитељи, ако

га зарано научите да ради, да штеди,

да не лаже, да не краде, да слуша, да

је побожан, да поштује старије, да је у

свакоме умјерен.’

Родитељи послушаше свеца па

од њиховог дјетета постаде добар,

радан, поштен и побожан човјек.

Времена су изазовна, честа,

како нас апостол Павле опомиње, и

морамо се снажити да тим

изазовима многим одолимо. Штогод

ми о себи мислили и врло често, о

себи престрого судили, наши људи,

широм свијета, великом већином,

свједоче нас као вриједан и способан

народ. На америчком континенту, а

вјероватно и свуда, васпостављен је

појам Србина инжењера, доктора,

стручњака ове или оне врсте. Ти

наши вриједни и способни људи

доказали су своју вриједност и,

временом, освојили врло атрактивне

позиције. Знамо да кад су расли и у

честите људе стасали, нису имали

игре и играчке и друге забаљалнице.

Учили су по најбољој методи „штапа

и канапа“.

Постојала је пуна и савршена

синфонија између родитеља и школе.

Није се могло десити да родитељ не

подржи учитеља, и обратно. Ако је

учитељ кажњавао ђака, родитељи су

на то додавали и свој дио. Таман

посла да би неки родитељ, сљепија,

могао учити учитеља и да га

присилjava да његовом клипану

поклања оцјене. Божија

заповијест о поштовању родитеља

једнако се односила и на поштовање

учитеља, а неки начин, духовних

родитеља. Зато, са општом моралном

обновом нашег народа и повратку

корјенима нашим, животно је,

такође, важно да учитељима вратимо

ауторитет и поштовање које им

припада. Није згорег, и овом

приликом, да се опоменемо стожера

и оквира васпитног система од Бога

нам наложеног: „Дјецо, слушајте своје

родитеље у Господу, јер је ово

праведно.“ (Еф. 6,1). А „и ви, очеви –

вели свети апостол – не раздражујте

дјецу своју, него их подижите у

васпитању и науци Господњој.“ (Еф. 6,

4)

Труд, уложен у дјецу, најбољи је

инвестмент – повраћај је стострук. Кад

сретнем младе људе задубљене у

њихова соколала, док око њих

облијећу дјеца њихова у јаловом

напору да на себе трунку пажње

скрену, јасно, к’о на длану видим

жалосну судбину тих људи у старости

њиховој. Како бих им радо рекао да

ако ми ускратимо пажњу нашој дјеци,

кад им је до наше пажње највише

стало, ни та дјеца неће имати обзира

према нама кад будемо гладни и

жедни њихове пажње и љубави.

Кадгод су ме млади родитељи

питали како да васпитавају своју

дјецу – јер су са свих страна

запљуснути глупостима и

идиотским, тобоже, васпитним,

„савременим“ методама – суочавао

сам те младе људе са њима самима,

говорећи им: „Ви сте честити и

способни људи. Оно што су ваши

родитељи чинили клешући вас у

пуне личности, исто то чините и ви

својој дјеци. Нема потребе да се

упињете, точак је давно измишљен.“

Морам, још једном, на крају, да

вас подсјетим у каквим временима

и околностима живимо. Моћницима

и гавранима овог свијета и вијека нису

баш неопходни квалификовани и

учени људи. Кад им таквог соја

понестане, зачас запале ватру буне,

немира и рата, и без једне једине

уложене паре добију масу таквих

људи. Још се, с висине, иживљавају.