Студентски живот Требињаца и Херцеговаца сигурно се разликује по једном у односу на студенте из других крајева, а то је удаљеност од родног града до мјеста гдје студирају.

Они који долазе за крајњег југа Српске, а студирају у студентским центрима попут Београда или Новог Сада, због даљине, кући углавном долазе само за празнике и љети, а и Бањалука је најдаље управо Херцеговцима.

Да би бар мало у студенским собама осјетили мирис и топлину свог дома, побрину се родитељи. Пакети са храном пуном херцеговачких производа – раштана, меда, сира, пршута и других делиција, најчешће у раним јутарњим часовима, стижу на аутобуске станице Београда, Новог Сада и Бањалуке, гдје је највише студената из Херцеговине.

„Треће дијете ми је на студијама. Годинама шаљем пакете аутобусима за Нови Сад и никад се није десило да није све стигло како треба. Пошаљем навече, а они сљедеће јутро чекају на станици. Kад се јаве да су преузели и да су све добили не зна се ко је срећнији, ми родитељи или дјеца“, прича једна мајка.

Студентске пакете за Србију и Бањалуку возили су годинама Веселин Алексић и његов колега Борислав Чоловић.

Ова два требињска возача кажу да су се давно саживјела са студентима и да су они најбољи путници који најмање траже.

Наглашавају да никада нису одбили да повезу нешто студентима.

„Kад мајка донесе пакет обично замоли да се на њега ништа не ставља, јер су унутра тегле и здјеле. Морамо чувати као благо. Послије крсних слава по 50 пакета путује до студената“, прича Алексић.

Сјећа се када је човјек донио врећу кромпира и питао може ли послати свом сину на студију.

„Није ово био усамљен случај. Превезли смо врећа и врећа кромпира, ма за студенте може све“, каже Алексић, који је до недавно возио аутобусе према Београду и Бањалуци.

Обојица наводе да се свакодневно неком студенту пошаље пакет, једнако за Београд и Нови Сад, а у посљедње вријеме највише у Бањалуку.

„Најчешће су упаковани у картонске кутије, прави пакети, иако има и путних торби. Пакети буду тако добро упаковини да, чини се, и да испадну из аутобуса не би се ништа десило“, прича Алексић.

Наводи да га је дугогодишње искуство натјерало на пронађе „патент” за сир из мјешине.

„Све је лако возити, и ако се проспе очистичемо, али на сир из мјешине се осјети цијели аутобус. Жао ми је било враћати па сам дуго размишљао како се ријешити мириса. Послије сам имао систем, ставити у врећу од брашна и добро завезати. Било је успјешно“, каже кроз осмијех Алексић.

Чоловић има своје анегдоте везане за студентске пакете.

– Дешавало се да цијелим путем мирише сарма, да се проспе пасуљ. Било је случајева и да студенти закасне, па таман легнемо да одморимо, а они зову. Некад аутобус остане на Сунцу, па се нешто и поквари. Било је ситуација да студент рано ујутро сачека аутобус, узме пакет, а он се распадне од тежине, па се намирнице проспу по перону. То је туга. Лијепо је кад их обрадујеш пакетима и видиш да им није тешко што су устали раном зором, јер стиже пакет од куће. Студенти су то, треба их разумјети“, каже Чоловић.

Не наплаћују пакете, али родитељи часте.

Ова два требињска возача наводе да возачи аутобуса имају разумијевања за студенте, па најчешће не наплаћују да повезу пакет, али родитељи увијек часте. Признају да је им најсимпатичније кад их у Требињу почну поздрављати на улици млади људи које су упознали на перонима аутобуских станица далеко од овог херцеговачког града.

„Временом постанемо пријатељи с њима“, закључују ова два требињска возача.