Сједим тако, немиран и нервозан, у једном овдашњем фризерском салону – ћутим. Фризерка, мучећи се око моје зарасле главе, жељна разговора, поче да се жали: „Нама фризерима треба увести бенефицирани радни стаж.“ „Зашто?“, упитах је зачуђен. „Читав живот смо на ногама! Боле нас леђа, руке, ноге, проширене вене, ех...“, одговори она жалобним тоном, а мене ухвати још већа нервоза – сјетих се свог завршног рада на мастер студијама, волонтерског посла, живота у другом граду, трошкова... И тада, одједном, као да ме подсвјест ошамари и викну „Зар је теби најгоре?“
У данашњем времену криза свако мисли и говори „Мени је најгоре!, Мени је најтеже!, Јадан ја!“ и сл. Тешко је завршити силне школе, тешко је наћи приправнички, а камо ли плаћен посао, тешко је наћи поштену дјевојку и засновати породицу, тешко је са дјецом изаћи на крај, тешко их је, неспремне, пустити у живот, тешко је са људима, људи су зли, тешко је доћи до пензије, а пензије су мале, тешка је болест, скупи су лијекови, сат откуцава, а смрт је близу.
Данашњи човјек се никада неће осврнути и погледати иза себе на оне тихе и несретне које је судбина заиста прегазила, онима који су далеко испред може само да завиди, зато се он обраћа себи блискима и објективно равнима али на сљедећи начин: „Лако је теби, ти..., а погледај мене како се мучим!“ Постоји код нас тај комплекс малог човјека који се није реализовао како је хтио, па трља своју муку о свачији нос и горди се како и поред све своје муке и даље опстаје. Поносан на своје ситне борбе (са шалтерушом, медицинском сестром, кондуктером) он не види муке својих ближњих него све потчињава себи и задовољава своју потребу да у улози жртве буде тетошен и поштован.
Дучић каже да је истинска несрећа само бити сиромашан, стар и болестан. Проблем нашег друштва је тај да се млади људи највише и жале на злу коб. У својој летаргији и чаробном кругу кафић – кладионица – кафана они и немају времена да се боре за своја права, права својих родитеља и својих потомака. „Нисмо ми наслиједили домовину од својих предака већ смо је посудили од наших потомака“, каже Борислав Пекић. Стар човјек никада није тежио промјенама, само младост има ту снагу и машту да мијења свијет. Да ли је потребно мијењати свијет? НЕ! Потребно је промијенити себе! Држати масовне протесте, вршити државне ударе, покретати револуције су исхитрени поступци, нагли чинови који не могу ништа добро донијети. „Зло добра донијети не може“, учи нас покојни патријарх Павле. Наша промјена, ако је истински желимо, мора доћи изнутра, а не с' вана. Када се ми промијенимо и постанемо савјесни грађани и хришћани, град у којем живимо биће чистији, локална и државна власт ће радити свој посао, рађаће се дјеца и отварати школе, нећемо сваких пола године страховати од рата, нити ћемо у бескрајним редовима кафкијански обијати прагове амбасада.
Човјек се не може за ноћ промијенити, али треба ићи малим корацима. Кажем себи – данас ћу испушити цигарету мање, заобићи ћу кладионицу, умјесто у кафану отићи ћу на терен код основне школе и шутати тројке, па ко зна, можда за неколико година прочитам Игоове Јаднике или научим свирати гусле.
Тренутно радим на једној локалној телевизији и имам част и задовољство да канцеларију дијелим и слушам приче једног сиједог новинара моћног баритона. Са сигурношћу тврдим да се са његовим професионалним изазовима данашњи новинар никада неће сусрести, а сумњам и да би био достојан тог сусрета.
„Колк'о даље камен бациш низ воду, боље ће ти се вратити уз воду“, рече ми, прије неколико дана, један пјесник. Ја му кажем: „Па ево бацам га двадесет година, а никако да се врати.“ Он елегантно запали цигарету и одговори: „Вријеме нити је почело, нити ће завршити са тобом.“ Насмијеших се и сватих – Мени је најбоље!
Душко Пејић
Шта Ви мислите о овоме?