Још само осамнаест дана и Трамп улази у Бијелу кућу. Сређује нам папире за ЕУ, прашта нам дугове према ММФ-у и Свјетској банци и враћа Косово. Лијепо је маштати, али представник републиканске странке ипак неће побиједити на изборима. Зашто?

Ако се било чему може скинути капа америчким медијима масовне комуникације то је вјештина манипулације над зомбираним америчким грађанством. Тешко је једном просјечном Американцу прозрјети перфидност „демократичних“ и „политички коректних“ медија највеће свјетске силе. Немогуће је скинути копрену са очију мекдоналдизованом конзументу агресивне пропаганде.

Холивуд као основни произвођач америчке неолибералне идеологије има једноставно правило у креирању наратива, а то је вјечити антагонизам „Good guys vs. Bad guys“. „Лоши момци“ су потребни да би се имало против кога навијати, заузета тиме маса природно стаје на страну „добрих момака“ непреиспитујући њихове поступке и моралне вриједности. Рамбо убија на стотине људи како би дошао до главног негативца у филму. Шта да се ради? „Милосрдни анђео“ изгледа не може, а да не направи, ту и тамо, неку „колатералну штету“.

Вратимо се Трампу, америчком бизнисмену, који је свој дар за глуму показао у ријалитију „The Apprentice“ (Шегрт), у предсједничким изборима додијељена је улога „лошег момка“, он је дакле непријатељ, она грешка у савршеном систему, вирус ког треба уништити. Необуздан и арогантан по природи, Трамп се у тој улози савршено сналази говорећи против свега оног што је амерички политички естаблишмент (у спрези са медијима) деценијама градио. Трамп је нешто што би се америчким медијским ријечником могло назвати publicity stunt. Он је медијска креација која изазива шок. Просјечни Американац (гојазни конформиста) има бојазан од шокантног Трампа чија неупитна енергија, попут какве природне непогоде, тежи корјенитим промјенама.

Зашто ће Хилари да побједи?

Њемачки политички филозоф – љевичар и оснивач „Франкфуртске школе“ Херберт Маркузе говори да изманипулисани човјек радо трампи своје слободе за комфор или тзв „мале слободе“. Примјер: Данас имамо ситуацију гдје се много говори и ради на остварењу права LGBTQ заједнице, али не и синдикалних права радника. Шта год ми мислили или жељели, права жена су такође парцијална права. Руски писац Лав Толстој је вијек прије Маркузеа одбијао да пише о „женском питању“ сматрајући да оно не постоји – „постоји само питање укупне добробити човјечанства“.

Жена у данашњем времену има одређена формална права, али је толико израбљивана и злостављана да се садржински и суштински, за њу, ништа није промјенило, шта више, постало је горе. Пропагирајући индивидуалне вриједности она се сексуално ослобађа и професионално остварује, али персонално она је уништена. Њени емотивни и породични, над мушкарцем свакако супериорнији, квалитети бивају затрти.

Да би се испунила формална, парцијална права, жена мора стати на чело САД-а, јер тако налажу догме наратива. Али суштинска промјена се неће десити. Зар се САД промјенила под црним предсједником? Наравно да није! Ратови су настављени, експлоатација свјетских резерви такође, а невине црнце америчка полиција убија насумице (убиство Алтона Стерлинга у Луизијани је најновије и само једно од многих у задњих осам година). Црнци чине 13% од читаве популације у САД-а, 37,6% од укупне затворске популације су црнци, а у 71% случајева убиства црнца, убица је поново црнац. Формална права црнаца су ту – могу гласати, не морају сједити на сећији у градском превозу, иду у школу заједно са бјелцима, ријетки се могу и обогатити (глумци, спортисти, хип – хоп умјетници), али за већину ове популације квалитет живота се није промјенио још од времена Линколна. Као што Барак Обама ништа суштински добро није донио за црнце тако ни госпођа Била Клинтона – Хилари неће за жене.

Да закључимо причу. Америчког предсједника бирају власници мултинационалних компанија. Овај пандемонијум ко зна од када бира најпогоднију марионету која се да контролисати, тако да се ништа битно нити у САД, нити у свијету неће промјенити после 8. новембра.

Овај данашњи 22. октобар ми Срби, пак, требамо памтити по преношењу земних остатака нашег Јована Дучића. Својом молбом да га врате у Требиње научио нас је да и велика Америка може бити мала, а да једно мало брдо изнад Требиња великом човјеку може бити довољно.

Душко Пејић