Зовем се Коса Николић, рођена сам, одрасла и васпитана у кући мог ђеда, Ђорђа Николића. Са сестром и братом расла сам, што оно код нас кажу,  нормално.

Одрасли смо са мајком, татом, тетком, бабом и дједом, код нас, што би рекли, увијек пуна кућа. Имали смо сваког септембра нове патике за школу (сестра је додуше имала и  јакну, ону њену насљеђивала сам ја), мазу од кајмака или џема за ужину и што је најважније - увијек смо имали топао дом. Када сам кренула у школу, никад ми није било право кад би ме неко питао како се зовем. Нико у школи се није звао као ја, данас ми ништа није драже него рећи Коса Николић, на то сам некако посебно поносна. Коса је била мајка мога ђеда Ђорђа, умрла је те године када сам се ја родила, а све ми се чини као да сам је познавала. У нашој кући о њој се прича као о некој светињи, па и људи у селу су са посебним поштовањем причали о Коси.

Ђед кад би је споменуо то је чинио посебним тоном, глас би му се промијенио, а очи се напуниле сузама, рекао би: ”Моја јадна добра мајка!“ Коса је рано остала удовица, стари су причали да је била велики борац и „страшно вриједна жена“. Са сваким теретом би се, кажу, лако изборила да не би оног народно-ослободилачког рата.

1942. годину дочекала је у Заводичју са четворо сирочади. Ђед Ђорђо био је најмлађи, имао је старије сестре Даринку и Вукосаву и брата Обрена. Обрен је, кажу, био налик Коси, са само 11 година на својим плећима носио је терет главе куће, тај терет скинуше му партизани 1942. године. Ухватили су га у Самобору и довели у Добреља , убили су га након што је сам себи ископао гроб. Коси је то остала велика рана, сковала је сандук и по мрклој ноћи сахранила своје сироче. Није смјела ни заплакати, плашила се, кажу, за осталу ђецу. Ђед се Обрена добро сјећао. Причао је често о њему: “ Да ми је он остао жив лакше би прегурао и глад и неимаштину“.

Са 6 година ишао је у најам, косио за грумен сира и шољу млијека, другачије није могло. Ђед није био школован човјек, ишао је четири разреда у школу у Дулиће, више није могло. Живот га је газио, али газио је и он њега. Преживио је све и доживио је да му осване, за њега, најсрећнији дан. 1991. године родио се мој брат, ђед га је назвао Обрен. Одрастали смо уз приче о Обрену и Коси, уз приче о ђедовом животу и том несрећном рату. Знао је ђед име жене која му је убила брата, а и човјека који га је ухватио, али никада није хтио да је спомиње, није дао да ми осјећамо мржњу, само је желио и да након њега остане успомена и сјећање на дјечака који је убијен на правди Бога. Данас, након толико година, трагом ђедове патње, ја идем и тражим туђе патње, да имена оних који су страдали као и Обрен Николић заувијек остану упамћена и да њихова смрт не буде писана неком туђом историјом и да титула народних хероја има и друго лице. Крвави камен херцеговачки причаће само о невино страдалим жртвама ко год они били.