Завичајно удружење Гачана на челу са Светозаром Црногорцем још је у априлу 2015. године поднијело приједлог да српска пријестоница додијели једну од улица Стојану Ковачевићу. Надлежна комисија Града Београда до данас није реаговала, а Слободна Херцеговина преноси текст Удружења Гачана који стоји у образложењу овог приједлога.

Легендарни херцеговачки јунак и харамбаша у чијем је лику, веома брзо после његовог одметања од турске власти и окупљања хајдучке чете половином деветнаестог вијека, Херцеговина добила прототип епског хајдука, по коме је читав један период њене историје у народу остао упамћен као „Стојанов вакат“.

Рођен је у гатачком селу Срђевићи. За читаво вријеме трајања покрета Луке Вукаловића 1852 – 1863, хајдучке чете Стојана и Петка Ковачевића, такође чувеног јунака и харамбаше, биле су једине које нису прекидале четовање и борбу са Турцима у Херцеговини. За то вријеме Стојан је имао бројне окршаје с Турцима по Херцеговини, а један период боравио је са својом четом и у области планине Романије.

Посебно се истакао у току битке на Граховцу 1858. Стојан и његов рођак Петко нису прекинули борбу ни када је Вукаловић протеран из Херцеговине у Русију. Турци су  ултимативно тражили од Црне Горе да спријечи њихове акције. Због тога су 1864. били издати Турцима у никшићким Рудинама. Петко је тада са породицом заробљен и са сином одведен у тамницу у Никшићу, а потом у Мостар гдје је објешен на Малој тепи 1865 године. Стојан то Турцима никада није опростио и за Петка им се крваво осветиo. Његово издајство и смрт никада није опростио ни књазу Николи.

Наставио је четовање и припремао Херцеговину на устанак, а 1872. ишао је у Београд покушавајући да обезбиједи помоћ и подршку српске владе за нови устанак у Херцеговини. На повратку је, међутим, поново и  на превару, био ухваћен од повјерљивих људи књаза Николе. Успио се извући из тамнице у Мостару, али му је књаз Никола онемогућио сваку акцију да не би реметио односе са Турцима. Почетком устанка 1875. Стојан се са својом четом нашао у првим борбеним редовима и није посустајао све до његовог краја, истичући се у многим бојевима против Турака од Муратовице, преко Дуге  до Вучијег Дола, Острошких греда, Никшића и других великих бојишта.

О јунаштву Стојана Ковачевића и осталих Херцеговаца писао је и Владика Николај у својим Мисионарским списима: ,,Без искрене и тврде вере у живога Бога нема јунаштва. А где нема јунаштва људи се служе само лукавством и сплетком. Само Гацко, дало је више јунака него један град европски. Па Невесиње, па Дробњаци! Све оне јуначине, које ти спомињеш у писму као: поп Богдан Зимоњић, Новица Церовић, Јаков Даковић, Стојан Ковачевић и други, били су велика деца. Њихова вера у Бога и крајњу победу правде била је као вера у деце, проста и чиста, ненагрижена сумњом и неукаљана прашљивим рачунима. Богобојажљивци и народољубци не могу не бити јунаци“.

После Берлинског конгреса и окупације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Стојан није признао новог окупатора нити је положио оружје, већ је са Пером Тунгузом 1882. године покренуо Херцеговце на нови устанак. У њему је, као најизразитији представник хајдучког елемента, представљао човјека који је ширином својих погледа значио необично много у окупљању Срба и муслимана на заједничку акцију. Његова чета у овом устанку била је састављена и од Срба и од муслимана који су у њој били већина.

Сломом и овог херцеговачког устанка Стојан се повлачи у Црну Гору и бива интерниран у Подгорици, да би се касније населио у Никшић. Његов долазак у тај град био је од народа одушевљено прихваћен. Свуда и на сваком мјесту одавана му је дужна почаст, а посебно га је цијенила омладина којој је био узор и идеал. С друге стране, Стојан је подржавао црногорску омладину и њене напредне идеје, стремљења и схватања.

Када је 1908 Аустроугарска извршила анексију Босне и Херцеговине, тада 87- годишњи Стојан је, заједно са харамбашом Пером Тунгузом, ишао на Цетиње тражећи од књаза сагласност за подизање новог устанка у Херцеговини. Умро је у дубокој старости у Никшићу и сахрањен, по жељи краља Николе, код нове Саборне цркве Светог Василија Острошког на Петровој главици у Никшићу. Са друге стране цркве сахрањен је, такође Николиној жељи, велики црногорски јунак Новак Рамов Јововић. Никола  је желио да та црква буде његово вјечно пребивалиште и да му на тај начин ,, вјечну стражу” држе најбољи херцеговачки и најбољи црногорски јунак.

Стојан је још за живота постао легенда. Преко прича, анегдота, епских пјесама један је од рјеђих који опстаје у памћењу народа. Једну од својих пјесама посветио му је и Алекса Шантић. Овом приликом наводимо само једну његову строфу:

Вај, сада кад нас синџир туче,
Ко ће да крха тамнице и кључе,
Кад тебе нема и орлова твоји’?    1911

Располагао је натпросјечном снагом, необично широких рамена и дугих кошчатих руку био је за Турке страх и трепет. Носио је једноставно херцеговачко одијело и по одијелу лијепе сребрне токе. За појасом биле су задјевене двије позлаћене леденице и један мањи сребрни ханџар, од кога се Стојан никада није раздвајао.

“Гонила ме је Турска и Аустрија, гонила ме је и Црна Гора педесет и кусур година све као звијер, и вребали да ме ухвате и убију. А ја сам се борио, не за себе, него за Херцеговину. Хтио сам да буде слободна, а то не дочеках”, – ријечи су које се приписују великом Гачанину, Србину и Херцеговцу, Стојану Ковачевићу, војводи, харамбаши и јунаку, који је  био познат по томе “да ником дужан не остаје.”

“Кад бих могао господару, сву би ћесарију у огањ спалио”  – кажу да је рекао књазу Николи.

Ми Гачани у Београду поносни смо на нашег земљака, харамбашу и војводу Стојана Ковачевића и сматрамо да би такви неустрашиви јунаци, слични Карађорђу, могли позитивно утицати на младе генерације како се воли и брани отаџбина. Због његових заслуга за слободу српског народа у Херцеговини предлажемо да једној репрезентативној улици у Београду доделите назив улица Војводе Стојана Ковачевића.

Јован Ковачевић  /  Светозар Црногорац
 Београд, 07.04.2015.