Свака генерација сматра да је њен начин одрастања био најљепши, што је потпуно природно. Међутим, чињеница је да данас дјеца одрастају значајно другачије, већина би оцјенила мање блиско него генерације од прије само двадесет година.

Најчешће као узрок овако велике разлике у одрастању наводе се дигиталне технологије, њихова есктремна доступност, па и чињеница да све чешће васпитавају дјецу више него родитељи, глумећи модерне дадиље које ће ,,припазити” дијете док мама и тата мало одморе после посла.

Позив напоље
Све рјеђе се може видјети сцена да неколико клинаца долази на нечија врата и изговара за старије генерације чувену реченицу ,,да ли може напоље”.

Фиксни телефони
Све је већи број домова који су у потпуности искључили фиксне телефоне, отказали их или је њихов звук искључен, јер знају да може да позове само нека рекламна агенција. Данас смо сви доступни и потпуно смо заборавили осјећај када некога позивамо и надамо се да је код куће јер нам баш сада треба.

Оне добро познате реченице типа "Добар дан, овде Милош, да ли је Иван код куће?" готово се уопште не изговарају, а ћаскање са укућанима особе коју позивамо је потпуно ишчезло јер директно зовемо оног ко нам треба.

Цртани у седам
Некада су цртани филмови били посебан ритуал. Најприје, могли смо их гледати само у редовним терминима на телевизији или ако баш имамо среће, а родитељи су посебно расположени, постојала је опција да изнајмимо касету у видео клубу (да ли данашње генерације уопште знају шта је видео клуб?).

Посебно омиљен је био цртани прије школе, који смо одушевљено упијали уз доручак, још сањивих очију.

Игре које смо обожавали
Жмурке, страже, јањине, вијача, ластиш, између две ватре, фудбал док не паднемо с ногу – списак практчино нема краја. Неуморни, трчали смо све док се обично са прозора не чује: Хајде кући!

Однос према школи
Старије генерације су углавном помоћ родитеља добијале само онда када затраже, а и то се ретко дешавало. Приватни часови су били толико ретки да су за многе биле потпуно непознат појам.

Одговорност према сопственом школаовању, домаћим задацима и оценама била је искључиво на деци, а родитељи су били само надзорни орган, а не активни учесник у учењу.

Однос према наставницима
Раније, лоше оцјене су тумачене искључиво као одговорност родитеља, док данас све чешће можемо да чујемо како су у очима родитеља за неуспех деце у школи криви искључиво наставници.

Детињство је било много мирније
Наравно, важно је да се дјеца баве физичком активношћу и уче, али данас можемо да оцјенимо да дјеца живе прилично програмираним животом, а да њихов дан све више личи на радни дан одраслог човека.

Након школе иде се на енглески, па на тренинг, па се ради домаћи након чега је пракитчно вријеме за игру, вријеме да се буде дете, већ прошло, а дошло је вријеме за спавање.

Родитељи су имали више времена
Данас радни дан траје практчино до увече. Родитељи махом раде миниум до 17 часова, неријетко и дуже, па је времена за бављење дјететом и породицом све мање. Претходне генерације, имале су родитеље који углавном раде до 15 или 16 часова, а након тога посао не носе кући.