Народне ношње као неприкосновени комади наше историје и традиције са собом носе идентитет народа, поднебља па и времена у коме су биле заступљене као одјевни предмет. Оне, које данас можемо видјети у многим културно умјетничким друштвима, датирају углавном са краја 19. и почетка 20. вијека. У требињском КУД – у „Алат Свислајон“, основаном 1956. године, чувају се херцеговачке токе старе и преко 100 година, док други дијелови ношњи и саме ношње датирају од прије више од 60 година. Скупљане по селима приликом оснивања требињског КУД – а прије готово седам деценија, са собом носе многа обиљежја која их чине традиционалним одјевним предметом.

                                                                                                                             Ранка Беба Кијац

Данас им најчешће свједочимо у музејима или на наступима фолклорних ансамбала и на тај начин, уколико се иначе не бавимо културном баштином, у прилици смо да их поближе загледамо, о њима сазнамо и призовемо слику прошлости у садашњи тренутак. Међутим, постоје и они који су, можемо слободно рећи привилеговани да старим ношњама удахну нови живот, али и да шијући посве нове, по кроју и узору на оригинале, допринесу правој малој револуцији.

Управо се тиме непуних пет година бави Требињка Ранка Кијац или Беба како је сви по надимку познају, машинац по струци, са вишедеценијским искуством и занатом кројача те ветеран Градског КУД –а „Алат Свислајон“ Требиње, за чије се умијеће чуло у Београду, а и шире.

„Ношње сам почела да радим 2018. године на тадашњи позив Бранке Ратковић, у том тренутку директорице Фабрике и члана предсједништва нашег КУД – а, да се обнове старе ношње. Вјеровала је у мене да ћу моћи то да одрадим, као и да сашијем нове. Уложила је у материјале, ја сам шила и тада је обновљен дио ношњи које су већ биле у КУД – у, а онда сам почела да шијем нове. Било ми је веома занимљиво и одмах сам се снашла и знала шта и како треба да радим“, рече нам при самом сусрету.

Од нових ношњи које је потпуно сама сашила за требињски КУД урадила је комплетно мушко и женско Крајиште, као и женску Кобишњицу. За мушку ношњу Херцеговине сашила је све дијелове, док је женске, већ постојеће комплетно средила и једино шила капе. Њених руку дјело су дакле сви џамадани, блузе, појасеви, капе заврате и сваки везени украс који се може видјети на ове три различите ношње.

                                                                                                           Босилеградско Крајиште

Да би их завршила потребни су били сати, дани, чак и мјесеци. На самом почетку, и цијела година да се сваки комад доведе у ред. Искрена је када нам каже да не зна тачан број колико је ношњи укупно средила и наново сашила, али зато зна са колико пажње, љубави и стрпљења је свакој била посвећена.

„Знала сам радити данима и ноћима, без спавања да стигнем све да завршим. Посебно у ситуацијама ако је ношња хитно потребна. Тада радим без престанка. Међутим, мени ово није напорно. Баш супротно, уживам док их шијем, када везем, то ме смирује. Кренем полако, нит по нит и знало ми се десити да осванем с везом у рукама. Али, мени је то одушак и прија ми“, са осмијехом нам прича.

Поред многих комада којима је посвећена, госпођа Беба има и дијелове ношњи њој најинтересантније.

„Дефинитивно џамадани херцеговачки мушки и саје из Крајишта. Имају специфичан крој и вез и зато су ми занимљиви, траже пуно украшавања. Крој код џамадана, који има рукав, али се не облачи него виси са стране, веома је интересантан, а и због тога јер га цијелог треба извести. Такође, лијепе су ми и кецеље из Кобишњице, захтијевне са пуно веза, али их баш зато волим. Много су ми примамљиве и капе заврате и њих сам доста урадила. Често их поклањамо другим КУД – овима за успомену. Веома је компликована за сашити и потребна су ми два дана да је завршим да буде баш како треба. Е сад, у зависности ко ми је тражи могу је завршити и у много краћем року“, рече нам с осмијехом, алудирајући на своје фолклораше и драге пријатеље.

                                                                                                                          Беба у ношњи

Како нас упознаје, много је лакше радити више комада одједном него појединачно, када све треба посебно искројити, сашити, извести. У том случају за појединачне мушку и женску ношњу потребно јој је мјесец дана рада. Ипак, радећи с љубављу све ово вријеме, протеклих скоро пет година окупираности јединственим амбијентом традиције и културе, са ове дистанце сматра исправним потезом.

„Ношње ми нису биле крупан залогај. Свидјела ми се Бранкина идеја да их обновимо и, наравно, што је у мене имала повјерења. Тада сам само почела, а сада ми се већ свиђа, толико да сваку доживљавам као нешто своје, нешто што више не бих могла да видим оштећено. Свака ношња ми је драга и трудим да се свакој посветим како им доликује“.

Вежући се за ношње, везала се и за људе из фолклора. Дошавши посве другим поводом у требињски КУД „Алат Свислајон“, Беба је, поред ношњи, оживјела и неке властите успомене. Вријеме школских дана када је још код Фериде Омерагић играла фолклор у Требињу. У шали каже да су је њени најближи натјерали да им се придружи, а потпуно је озбиљна када наглашава да су повратку игри пресудили и сви остали драги јој људи који требињски ансамбл чине таквим какав јесте – искрен, непосредан, велике душе и срчаности са којом се креће не само на сваки наступ, него и на свако дружење.

„Откако се бринем о ношњама играм и фолклор. Дружење у нашем КУД – у је нешто посебно. Сви ови људи су ме везали за себе па и за све остало. Пресрећна сам што сам прихватила овај посао. Окружена сам нашом традицијом и љепотом, а уз све то и предивним људима. Наша дружења су увијек пуна весеља и радости, било да организујемо роштиљ или путујемо. Фолклор има душу, а то је зато што га играју људи с душом. Сви смо као једно без обзира на године, као породица“, са пуно емоција нам рече госпођа Беба.

Прилично креативна, са иновативним идејама, поред ношњи, шије и све остало, а ту се понекад уброје и вјенчанице за неке јој блиске и драге људе. За вријеме рата, када се тешко и једва преживљавало, иако се бавила машинском струком, а од шивења имала само курс, са својих десет прстију хранила је породицу.

„Вољела сам увијек да шијем, хеклам, везем, плетем. У вријеме рата шила сам столњаке, толедо рад, који су ми били наручени. Помагала ми је породица, супруг и кћерке. Мој муж је то цртао мени на платну, ја бих одрадила на машини, ручно радила петље, онда уштиркам, оперем, испеглам, а моја дјеца узму маказице и сијеку. То нас је прехранило. Шила сам тада и од шаторских крила војна одијела. Када данас размислим, чини ми се да сам, без обзира на моју маштовитост, доста тога попримила и од мужа, који је био умјетник. Сликао је. И тај толедо рад сам шила зато што ми га је он цртао. А онда како сам све више радила развијале су се идеје једна за другом. Тако сам годинама касније након рата шила вјенчанице, завјесе, параване, а једно вријеме и пресвлачила намјештај. Све то волим и све шијем, а рад на ношњама чини једнан другачији сегмент мог рада“.

Зато јој вјерујемо када нам каже да у поређењу између прозрачних и лаганих материјала за вјенчанице и крутих и тежих за ношње, радије бира да се опредијели за ове друге. 

„Колико год да их је тешко радити, ношње су ми изазовније и драже. Има нечег опуштајућег у раду на њима. Сједнем и везем, боле рамена, али не смета. Ту сам пронашла себе и једноставно, одмарам душу!“

И потпуно је јасно зашто се за рад ове вјеште жене чуло и изван Требиња, чак и до КУД – а „Ресник“ у Београду за који је, такође, радила на сређивању и шивењу народних ношњи, али и других друштава чије просторије красе Бебине херцеговачке капе заврате.

Има изгледа неке посебне дражи у тананим везеним детаљима и свој раскошности ношњи, тој универзалној љепоти која вијековима не блиједи. У том споју традиционалности и савремености једне жене настао је нераскидив сусрет. Захваљујући њему, данас у Требињу обилујемо пуноћи боја и тканина од разноврсних материјала, Бебином руком савршено уклопљеним у ношњама из Херцеговине, Крајишта и Кобишњице. Читавом богатству једне епохе, које Градски КУД „Алат Свислајон“ Требиње тако пажљиво његује и чува. 

КАКО СЕ НЕКАДА ОБЛАЧИЛО У ХЕРЦЕГОВИНИ?

Херцеговачка женска ношња била је богато украшена везом, посебно на ланеним дијеловима одјеће: кошуљама, марамама повезачама и превезачама. Занимљива је била црвена капа са украсним црвеним цвијетом и бијелом марамом – буруџуком. Кратки јелек – корета претежно је у црвеној боји, али и у зеленој и плавој, преко кога се носи смеђа или плава ћурдија – зубун, ткани појас са украсним пафтама, бијеле вунене чарапе и опанци од свињске коже и опуте. И мушка ношња одликовала се богатим везом – црвеним џамаданом са златовезом, панталонама од домаћег тамно бојеног сукна те тозлуцима на листовима, шареним појасом и опанцима од истог материјала као и женски. Интересантно је рећи да су само они имућнији носили доламе од чохе и џамадане са токама. Херцеговачка ношња младе обиловала је богато украшеном капом са оглављем, бијелом сукненом ћурдијом и хаљином бјелачом, прегачом – лиздек које су носиле дјевојке и невјесте, а биле су украшене златовезом са раскошним дугим ресама. На појас су се стављале пафте рађене у занатским радионицама. Запасавале су се широким прегачама украшеним клечаним шарама. Обућа се састојала од вунених чарапа, приглавака, терлука и назувака богато украшених разним орнаментима израђеним у техникама плетења и везења те опанака од свињске коже и опуте. У КУД - у „Алат Свислајон“ Требиње чувају се херцеговачке ношње, као и ништа мање раскошне женске ношње Крајишта, које госпођа Беба Кијац, такође шије и одржава. Оне се одликују сајама, кецељама, појасевима, хаљинама, марамама и опанцима пертлашима. Интересантно је и мушко Крајиште, једнако атрактивно са копораном, панталонама, бијелом шубаром и опанцима.

ПОСВЕЋЕНОСТ НОШЊАМА ДО ДЕТАЉА

„Била сам у средњој школи када се моја мама, која је одлично плела на машини, пријавила на курс шивења. Није јој се допало и одлучим ја да пробам. Научила сам основне ствари и кренула сама. Вез и хеклање сам вољела као дијете и ишло ми је. Након Средње машинске школе почела сам радити у Индустрији алата Требиње и увијек сам себи све шила.  Колегинице из фабрике би видјеле нешто на мени па бих и њима сашила и тако је почело. Много сам радила за вријеме рата и преживљавали смо захваљујући шиваћој машини. Онда сам једно вријеме престала и сад посљедњих десет година интензивно шијем, наплаћујем свој рад и уз пензију живим по својој мјери, уз занимацију коју волим. Ту су се ношње лијепо уклопиле. Док сам као дијете играла фолклор највише сам вољела муслиманску и македонску ношњу. Зашто, не знам. Биле су ми најљепше у којима сам вољела да играм. О ношњама сам знала тек толико, а сада познајем сваки њихов детаљ и сваки комад којем се посветим за мене је драгоцјен“.