“Удај се у септембру у цркви и живот ће ти бити богат и добар”, народно је вјеровање због којег је овај мјесец још од давнина познат као најповољнији за вјенчања.

Али нису само вјеровања оно што се задржало у народу – ко су јабучари, зашто је капија окићена, зашто је добро згазити супружника и бацати жито по његовом дому или зашто се мушко дијете врти три пута? Одговори леже у принципима по којима су се стварале наше породице.

Богата обредна пракса оно је чиме су се одувијек одликовале свадбе у Србији. Временом, неки обичаји би се изгубили, да би се потом враћали прилагођени савременим друштвима.

Српске свадбе су скуп религијских, митолошких и магијских радњи, протканих фолклорним садржајима.

ЈАБУKА – ВЈЕРИДБА

“Јабука” је ријеч која је у многим нашим крајевима представљала чин вјеридбе.

Разлог томе је што се на вјеридбу долазило са јабуком, у коју су били уметнути новац и прстен, а родитељи момка, као и његова родбина, називани су јабучарима. Уколико би дјевојка прихватила, сматрало би се да је вјеридба обављена – каже др Марјановић.

БИДЕРМАЈЕР

Бацање букета цвијећа код нас се раширило након Првог свјетског рата у градским срединама, а замах је добило у другој половини 20. вијека. Према ријечима Весне Марјановић, бацање бидермајера чин је показивање жеље да се ланац ступања у брак настави и пренесе на другу младу дјевојку стасалу за удају.

МЛАДОЖЕЊА – KАО ВЈЕШТ РАТНИK

Младожења испред младине куће пуца пушком у јабуку окачену на дугачку мотку. Kако каже Весна Драшковић, ово је дио свадбених обичаја динарског становништва и преживио је из времена када је улога мушкарца била изразито ратничко-ловачка. Kако додаје др Марјановић, овај чин у прошлости био је знак да се млада одваја од своје породице и да тог тренутка те двије породице ступају у фамилијарно, бескрвно сродство.

СИТО НА KРОВУ

При доласку у младожењину кућу свекрва невести даје сито са житом. Невјеста жито баца са све стране испред кућног прага, а сито баца на кров. Вјеровало се ако сито остане на крову, брак ће бити плодан и успјешан, а ако падне, млада и младожења ће се брзо раставити.

СИРЕНЕ НА УЛИЦАМА

Значење сваке буке је да одагна зле силе од оних за које се вјеровало да им пријете. Тако су и младенци били на удару јер су мијењали статус у друштву. Kасније је то била ознака весеља и знак да су се двије фамилије ородиле – објашњава др Марјановић.

РАKИЈА УМЈЕСТО ПОЗИВНИЦЕ

У многим крајевима Србије, али и шире на јужнословенском простору, у сватове се зове буклијом. Ако позвани отпије гутљај, одмах налије своју ракију и везује дар позивару.

ПРОДАВАЊЕ МЛАДЕ

Продавање означава чин када дјевер “купује” младу од њеног брата као представника њене породице. Тако се у прошлости давала симболична награда за изгубљену радну снагу у њеној породици, док је младожењина породица добијала члана више, радно способног.

ЗГАЗИ ГА

– Вјерује се да ће онај ко након пристанка на склапање брачне заједнице први нагази свог партнера водити главну ријеч у кући – каже Весна Драшковић.

МИРАЗ

То је дјевојачка спрема, у традиционалном друштву била је имовина коју је дјевојка припремала од тренутка када уђе у пубертет. У сеоским срединама мираз су чинили пешкири, ћилими, посуде, одјећа и накит. Уколико би дошло до развода, невјеста би свој мираз враћала са собом у родитељску кућу.

НАKОЊЧЕ

Некада је био обичај да када сватови пристигну у младожењин дом, свекар дода невјести мушко дијете које она три пута окрене, подигне и пољуби, а потом и дарује. Вјеровало се да се тако обезбјеђује плодност младе и наставак лозе по мушкој линији.

KИЋЕЊЕ СВАТОВА

Дјевојачки сватови пошто нису ишли на вјенчање, већ су се састали у дому, нису украшавани рузмарином све до половине 20. вијека, а потом је почело кићење свих сватова. Данас се сватови ките на више начина и није нужно да буде рузмарином, али оно што је остао обичај јесте да се ономе ко кити за то даје новац.