SLOVO MATIJE BEĆKOVIĆA U MOJKOVCU, NA STOGODIŠNJICU MOJKOVAČKE BITKE: Ima drukčijih Srba, mi smo oni od Kosova, što pjevaju nesreće srpske! | Herceg Televizija Trebinje

Magazin - Kultura

SLOVO MATIJE BEĆKOVIĆA U MOJKOVCU, NA STOGODIŠNJICU MOJKOVAČKE BITKE: Ima drukčijih Srba, mi smo oni od Kosova, što pjevaju nesreće srpske!

Izvor: Srna | Foto: RTRS/MC | Datum:19.01.2016.

Foto: RTRS/MC

(Slovo Matije Bećkovića u Mojkovcu, na stogodišnjicu Mojkovačke bitke 9. januara 2016.)

Svi smo mi vojnici mojkovačke bitke

Hristos se rodi!

I Mojkovac se rodi!

I Hristos i Mojkovac rođeni su na Božić i zato nema Božića bez Mojkovca ni Mojkovca bez Božića.

Slavimo 2016. rođendan Isusa Hristosa i stogodišnjicu Mojkovačke bitke, a ne bismo pogrešili ni ako bismo rekli da su Hristos i Mojkovac vrsnici ni kad bismo dodali da je Mojkovačka bitka počela stotinama godina ranije ni da je nastavnjena stotinu godina kasnije i vodi se do današnjega dana, u ratu i miru. Ima li ikoga na ovom svečanom skupu da nema nekoga ko u toj bici nije učestvovao ili da u njoj dan-danas ne učestvuje. I pre sto godina ovde su se ložili badnjaci, pevalo, mirbožalo i razgovor vodio – mi ginemo Hristos se rodio! Ali pesnik ne kaže da se razgovor vodio već da mirboža i razgovor vodi i da se gine – Hristos da se rodi!

Mojkovačka bitka je deo Kosovskoga boja koji traje i trajaće do poslednjeg vremena. Kao što se za Kosovsku neće do kraja znati da li smo je dobili ili izgubili, tako se ni za Mojkovačku još ne zna jesmo li poraženi ili pobednici, da li je bila velika ili mala. U toj bici smenjuju se protivnici i odmenjuju imperije, samo srpski narod ostaje onaj jedan te isti i jedini.

Ko nije stigao da pogine na Kosovu, čekao je Karađorđevu bunu, ko nije poginuo na Mišaru i Čegru, ginuo je na Ceru i Suvoboru, a ko je ostao živ hitao je ka Mojkovcu. Tu su ginuli poslednji od onih „što se ne šće u lance vezat“.

Reči Danila Banjskog, kosovskog savremnika: “Umrimo da večno živi budemo!“ dobile su svog naslednika u rečima pesnika i učesnika Mojkovačke bitke.

Kao i na Kosovu i na Mojkovcu su se pojavili Miloš i Janko, samo što se ovaj put Miloš prezivao Medenica, a Janko – Vukotić. Onaj Janko što je zakasnio na Vidovdan 1389. stigao je u pravi čas na Mojkovac, na Božić 1916. godine, ali su i njega pitali „što ga brani kad ga ne odbrani?“

Lab i Sitnicu zamenili su Tara i Lepenac, a Bojna njiva – Gazimestan. Mojkovački ratnik bio je kosovac, a Mojkovac – mostovac i oslonac srpske vojske koja je preko Albanije odstupala ka nebu.

Foto: RTRS

Serdar Janko je ložio badnjak i noćivao u kući Gavra Radenovića u Podbišću, a Gavrov unuk (Milovan Đilas, prim. novinara) ga je opisao kao „poslednjeg viteza klasične Crne Gore“, i „nenačetog crnogorskog ratnika, koji je okrenuo najlepšu stranicu crnogorske ratne istorije“.

U istom romanu iz kojeg su ove rečenice, komandir narodne vojske izgovara i ove reči: “Srbin sam Crnogorac. Srbin sam jer sam Crnogorac. Ne velim da drugdje i drukčijih Srba nema – zlo nas je rasulo na sve strane, ama ja sam takav. Nijesam Crnogorac što sam Srbin, nego Srbin što sam Crnogorac. Mi Crnogorci mi smo so Srpstva. Nije ovdje Srpstvu sva snaga, ali jeste duša. Možeš me ubiti, sasjeći, smrviti i u prah stucati, ali što je srpsko to ostaje, dok i trunke ima. I misao moja srpska traje dok ijedan damar kuca. Ima drukčijih Srba, mi smo oni od Kosova, što svećaju i pjevaju nesreće srpske. Zatri Kosovo u pameti, u duši srpskoj – pa ni nas nema. Srba nema.“

Ni na Kosovu ni na Mojkovcu nisu branjeni samo Kosovo ni samo Mojkovac. To je jedna te ista vanvremena bitka za vanvremene vrednosti. Bitka za „nešto važnije od svake zemnje i sudbonosnije od ijedne bitke“. Što se zbratilo na Kosovu pre sedam vekova nije se nikad razbratilo već se i pre jednog veka očitovalo na Mojkovcu. Nije bilo ni prvi ni poslednji put da su Srbi bili „narod na koji svi pucaju“ sa svih strana i iz svih oružja, i to kao po pravilu, na najveće pravoslavne praznike. Na Vidovdan, na Božić, na Vaskrs, na Svetog Iliju, Veliki petak i Ognjenu Mariju.

I Kosovo i Mojkovac su više u nadležnosti poezije nego istorije. Na Kosovu su se pojavili i izginuli junaci za koje istorija ne zna, ali poezija zna i kako su se zvali i odakle su bili, i kako su izgledali i kako su bili obučeni i gde su i kako poginuli. Na Mojkovcu su se sjatili oni stvarni, koje svi znamo i poznajemo. Najveći kosovski junak je najveći srpski pesnik Sveti Petar drugi. Lovćenski tajnovidac. Pamćenje ne umire,a ono što poezija vrati u svest to zauvek postoji. U svesti naroda ne postoje svi vekovi ni svi bojevi ni svi heroji. Ali u onima koji postoje sabrani su i oni za koje nam se čini da su zaboravljeni sve dok se ne rodi pesnik da ih oživi. Zar se i na Mojkovačke vitezove ne odnose stihovi:“Gledah donje bojeve/ I izabrah gornje počasti/Gledah mačeve/A pomišljah na gornje vence/Očekivah smrt/A na besmrtnost pomišljah.“

Kao i ishod Kosovske i ishod Mojkovačke bitke bio je unapred poznat, a ni jedna do danas nije završena niti će ikad biti izgubljena. Junačka iako zaludna, zadušna a nikad besmislena. Za obraz otadžbine, više za njenu čast nego za njenu korist. Otpor je bezuslovan, zemlja porobljena ali nije pobeđena ni osramoćena.

Već je Živojin Mišić, taj riđi seljčki sin, kako ga zove Vladimir Ćorović, svojom verom nadahnuo svoju vojsku, potukao i osramotio najjaču armiju sveta, a Kralj Petar sa prve linije fronta „pođe u crkvu i pade na kolena pred oltarom, da zahvali Gospodu na pobedi“. Saveznici Austrije su sa svih strana zavojštili na Srbiju, pridružile im se vaške i boleštine, odustalo se od Mišićeve ideje da se odsudna bitka opet povede na Kosovu, makar svi izginuli. U Peći i Prizrenu spaljeno je i polomljeno sve što bi moglo poslužiti neprijatelju. Srbija je odlazila i z Srbije, a „Kralj Petar peške na opanke krenu s vojskom pro Srbije majke!“

Treća austrougarska armija sa tri strane nasrtala je na Crnu Goru, a crnogorska vojska Serdara Janka koja se herojski borila dolinom Drine i Tare hitala je k Mojkovcu da zadrži neprijateljsko nadiranje i zaštiti srpsku odstupnicu. Ako je istina da je srpska vojska već bila pasala time bi se Mojkovačka bitka još više onebesala!

Foto: RTRS

“Lovćen i Cetinje simboli istorije i otpora, pali su gotovo bez boja. “Srušena je kapela na Lovćenu a Mitropolitu Mitrofanu Banu naređeno da telo Vladičino ukloni s Lovćena i to noću. Mitropolit je odgovorio da su nam neprijatelji oduzeli oružje, ali da na Lovćenu ima dosta kamenja, pa će kamenjem braniti Vladiku. Okupatorske novine koje su izlazile u Beogradu su pisale:“Ni probijanje ruskog fronta, ni pad ruske tvrđave, ni potpuno uništenje vladavine Petra Karađorđevića nije nas tako zadovoljilo kao pad Lovćena. “List „Crvena Hrvatska“ obaveštava da je završen natječaj za spomenik na Lovćenu, visok 16 puta 32 metra, koji će predstavljati genija pobede i slave kome su ruke prekrižene na maču na čijem su vrhu inicijali F.J. I i datum 11.1.1916. Da li da vas podsećam da je ono što nije srušio car Franja Josif pola veka kasnije dovršio, lažni car, koji nije Franja nego Franjin vojnik i Franjin sin i nije zvao Josif nego Josip i time krunisao Franjino i svoje delo.

Beč je tražio bezuslovnu kapitulaciju i predaju svih srpskih trupa koje su prelazile Crnu Goru. Vlada je prihvatila sve zahteve sem poslednjeg.
Srbija i Crna Gora su nerazdvojivi!

Ropstvo i Crna Gora su nespojivi.

Danas se čini da smo ugroženiji iznutra nego spolja. Postoji spoljašnje i unutrašnje Kosovo i spoljašnji i unutrašnji Mojkovac. Na onom spoljašnjem Kosovu je osnovana prva NATO država, koju je priznao Montenegro, a nikad neće Crna Gora! Ono unutrašnje, je „onamo namo“ i svuda gde ima Srba.

Juda je nazvan blagajnik izdaje. Tih blagajnika se danas namnožilo, a njegovih trideset srebrenjaka naraslo je na milione zlatnika.

Ali i pored svih promena, nikakvih promena u pogledu moralnosti nema.

Mojkovačka bitka je mala u istoriji ratova, ali u istoriji bratske sloge i ljubavi, čojstva i junaštva, časti i obraza spada u najveće koju je vodilo ljudsko seme, a najveća i najslavnija koju je vodila Crna Gora.

Slava Mojkovačkim junacima!

Srećan praznik!

Crnogorski Termopili

Crnogorska Sandžačka vojska je 5. januara 1916. na položajima od Mojkovca i duž obala reke Tare dobila „termopilski“ zadatak da „do poslednjeg vojnika“ spreči austrougarske trupe u nadiranju i omogući izvlačenje srpske vojske i državnog aparata preko Crne Gore i Albanije. U najtežoj zimi prošlog veka, izmučeni i izgladneli, sa parčetom hleba u džepu posle tromesečnih borbi, crnogorski vojnici su ispunili zadatak, tukući se sa nadmoćnim neprijateljem od 6. do 7. januara. Njih 6.500 protiv 20. 000 vojnika austrougarske soldateske. Puške „moskovke“ u rukama Crnogoraca protiv austrijskih „mauzerki“. Serdar Janko Vukotić protiv generala Rajnera, Pongraca i Kalzera. Osamnestogodišnjaci Drobnjačkog bataljona su golim rukama izbacivali Astrougare iz rovova na Bojinoj njivi. Mnogi od njih su na na njoj pali, ali njiva nije. Njiva na kojoj je uzorana jedna od najvećih brazdi crnogorskog čojstva i junaštva.

Svečana akademija u Sava Centru

Svečana akademija „100 godina od Mojkovačke bitke“ održaće se večeras (ponedeljak 18.1) u Sava Centru u 20 časova. Osmišljena je kao osvrt na jednu od značajnijih bitaka za tok srpske istorije. Svečano obeležavanje organizuje Odbor za proslavu Stogodišnjice Mojkovačke bitke sa blagoslovom Njegove Svetosti Patrijarha srpskog gospodina Irineja, a govoriće patrijarh Irinej i mitropolit crnogorsko-primorski gospodin Amfilohije. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić prisutnima će se obratiti putem video poruke.

Pomen serdaru Janku Vukotiću

Foto: Ana PaunkovićFoto: Ana Paunković

Ključna figura Mojkovačke bitke bio je serdar Janko Vukotić (Čevo 1866 – Beograd 1927.); na početku Prvog svetskog rata načelnik crnogorske Vrhovne komande, potom komandant Hercegovačkog odreda i Sandžačke vojske, general-ađutant kralja Nikole, potom i kralja Aleksandra Karađorđevića i član njegovog Vojnog saveta. Vojničku karijeru je završio kao armijski general jugoslovenske vojske (1926), a sahranjen je na posebnoj parceli beogradskog Novog groblja gde su mu danas, uz prisustvo njegovog unuka koji je po njemu dobio ime i nekoliko poštovalaca, održali opelo njegovo preosveštenstvo mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i episkop budimljansko-nikšićki Joanikije.

Foto: Ana PaunkovićFoto: Ana Paunković


Ranko Pivljanin

Kategorija: Kultura

Šta Vi mislite o ovome?

NAPOMENA: Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove Herceg RTV već samo autora komentara! Molimo čitaoce da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja!

Najčitanije u ovoj kategoriji: