"Poruke o stradalim sunarodnicima možemo interpretirati i prenositi budućim generacijama na razne načine. Uloga škole i nastave naročito je značajna u ovom procesu. Pedagoški je izazovno suočiti učenike sa stresnim sadržajima ne izazivajući kod njih traumu ili destruktivnu mržnju", poručuje profesor iz Banja Luke Danilo Kovač, doktorand i stipendista Univerziteta "La Sapijenca" u Rimu.

Sa druge strane, sadržaji se ne smeju pojednostaviti, budući da način ubistva nije beznačajan i da se treba obraditi. Drugim rečima, nastavnik je pred zadatkom da učenicima prenese ne samo činjenično znanje o temi već i moralnu poruku. Za nastavu koja podrazumeva proučavanje nasilja jače grupe ljudi nad slabijom naučnici koriste termin „teška istorija". U ovom kontekstu koristi se i termin „osetljiva prošlost" ili „prošlost traumatskog sadržaja". Sami nazivi impliciraju mentalnu i psihološku težinu nastavnog sadržaja.

profesor Danilo Kovač
Biografija
Danilo Kovač je profesor istorije u nacionalnom i međunarodnom programu Gimnazije Banjaluka i viši asistent Filozofskog fakulteta u Banjaluci na predmetu Metodika nastave istorije. Njegov master rad o Nezavisnoj Državi Hrvatskoj dobio je godišnju nagradu za istrorijska istraživanja Fondacije „Slobodan S. Begović", dodeljene na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Druge master studije završio je na britanskom Institutu za obrazovanje, Univerzitetskog koledža u Londonu, gde se specijalizovao za metodiku nastave Holokausta. Trenutno je doktorand i stipendista Univerziteta „La Sapijenca" u Rimu, gde se bavi istorijom Nezavisne Države Hrvatske. Boravio je na studijskim putovanjima na univerzitetima u Versaju, Sorboni, Beču i Trstu.
Nastava genocida nad Srbima tokom Drugog svetskog rata nesumnjivo duboko ulazi u domen teške prošlosti i potrebno joj je pristupiti sa posebnom pažnjom. Nakon kratkog istraživanja koje sam sproveo u gimnazijama Republike Srpske, i londonskim školama, čini se da naši nastavnici, nerado poučavaju o teškim temama. Naši učenici bi, s druge strane, željeli da prodube svoje interesovanje o holokaustu, genocidu nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, te životu u koncentracionim logorima.

Ne predstavlja dakle problem interesovanje učenika, već teška pozicija nastavnika prilikom predavanja stresnih sadržaja.

Nastavnici u odabranim londonskim školama, koji su prošli kroz brojne obuke hrabrije se upuštaju u slične pedagoške poduhvate, čak i kod učenika u nižim razredima. Kada su u pitanju sami nastavni sadržaji, detaljno i analitičko poznavanje prošlosti predstavlja prvi i najvažiji korak.

Istorijsko znanje omogućava razumevanje ključnih procesa nacionalne istorije, negovanje kulture sećanja i predstavlja preduslov za ostvarenje ostalih nastavnih ciljeva. Iako neophodno, poznavanje istorijskih činjenica nije dovoljno. Kako bi se razumeo značaj teme u širem kontekstu, potrebno je obraditi i neke druge aspekte, poput pitanja dostižnosti pravde, pitanje priznanja krivice, memorijalizacije i održanja vere u teškim životnim situacijama. Od velikog značaja je pitanje traume koja se prenosi generacijama, te mogućnost povratka preživelih žrtava u normalan život.

Kako bi se izbegle štetne generalizacije, odnosno poistovećivanje celog naroda sa počiniocima zločina iz njegovih redova i političkim liderima, učenici treba da znaju da nisu svi Hrvati odobravali brutalnu i nasilničku ustašku politiku, na šta, pored ostalog ukazuju italijanski izvori.

Potrebno je takođe analitički obraditi značenje pojma „žrtva", kao i pojma „počinilac zločina", koje mogu biti mnogo kompleksnije od svakodnevne upotrebe ovih reči. Neophodno je obraditi i pitanje takozvanih pasivnih posmatrača.

Učenici treba da shvate štetnost pasivnog posmatranja negativnih društvenih fenomena, kao i važnost blagovremene građanske reakcije u slučaju bilo kakve vrste nasilja nad bezopasnim i manjinskim grupama stanovništva.

Ove obimne sadržaje potrebano je sagledati iz ugla više nastavnih predmeta ‒ istorije, pravoslavne veronauke, srpskog jezika, filosofije, sociologije i likovnih umetnosti. Poželjno je da se obrada sadržaja proprati/dopuni pedagoški prilagođenim stručnim vođenjem i obilaskom stratišta Srba. Za nastavu genocida nad Srbima na pomenutim predmetima potrebno je odvojiti nekoliko časova kako bi učenici stekli celovitu sliku o temi, i to ne samo kroz istorijsko znanje već i kroz usvajanje moralnih poruka. Pored toga, sagledavanjem iste teme iz ugla više nastavnih predmeta omogućio bi se uspešan transfer znanja.

U nedostatku značajnih akademskih doprinosa o nastavi o genocidu nad Srbima i preporukama za njeno izvođenje, potrebno je analizirati na koje načine su razrađeni evropski obrazovni sistemi pristupili pitanju svojih žrtava u periodu Drugog svetskog rata.

U koncipiranju nastave o genocidu nad Srbima čini se naročito korisnim razmotriti akademska dostignuća discipline o nastavi holokausta. Nastava Holokausta je razrađena disciplina, koja pored gore pomenutih nastavnih predmeta daje preporuke čak i za korišćenje muzike u svrhu obrade ovog nastavnog sadržaja.

Kvalitetno znanje o genocidu nad Srbima nesumnjivo može doprineti kvalitetu obrazovanja naših učenika, razvoju njihovih moralnih vrednosti, te negovanju kulture sećanja. Budući da nastava različitih vidova genocida dobija sve veći značaj, čini se da naša saznanja o specifičnostima nastave genocida nad Srbima mogu poprimiti ne samo lokalni, već i međunarodni karakter. Drugim rečima, genocid nad Srbima, odnosno način njegove obrade u nastavi može dati značajan doprinos disciplinama koje proučavaju i analiziraju nastavu genocida u svetu.