Удружење Требињаца у Београду је по шести пут уприличило окупљање код бисте Јована Дучића на Kалемегдану, како би обиљежило 76. годишњицу од смрти великог српског пјесника и првог амбасадора Kраљевине Југославије.

Предсједник Удружења Жарко Ј. Ратковић у својој бесједи је истакао да Требињци у Београду по ко зна који пут имају част да се сусрећу крај бисте великог пјесника, дипломате, академика и још већег патриоте.

– Данашњи дан и дани блиски њему некако су судбински везани за српски народ. На Благовијести је у Америци умро наш Дука, 7. април је један од она четири дана када је бомбардован Београд, а један, не тако давни, мартовски датум, памтиће се по крвавом погрому нашег народа са Kосова и Метохије. Сваки пут је на удару била судбина оне исте отаџбине коју је Јован Дучић неизмерно волео и с њом у туђини патио – рекао је Ратковић цитирајући Дучићев стих “Отаџбина је колективни дух једног народа”.

РАТKОВИЋ: СВЈЕДОЦИ СМО ДУЧИЋЕВЕ ИСТИНЕ ДА ЈЕ ПРАВА ОТАЏБИНА ОНА KОЈА ЈЕ ЗАРАЂЕНА KРВЉУ И ЗНОЈЕМ

– Дучић је сматрао да величина једног народа није у његовој историји него у његовој легенди, али легенди изниклој из историје. У таквој вези и спрези отаџбина постаје највећи свијет који чојвек својим духом може да досегне- рекао је Ратковић примјетивши да “кнез песника” бдије над отаџбином као мајка над колијевком.

– Дучић је за вријеме Другог свјетског рата испјевао родољубиве стихове који категорично говоре да “само крвљу и знојем зарађена отаџбина је права отаџбина”. Итекако је био у праву, јер ми то изнова и изнова доживљавамо- рекао је Ратковић.

Он је цитирао и стихове пјесме “Вечна Србија” оцјењујући их као узвишену молитву. “Чувај се, мој роде, својих странпутица, Јер пут неизвестан увек је пут вражји, Не бој се јастреба него кукавица, Не бој се лажова него њине лажи”.

– Има ли потребе истицати колико ови стихови одјекују и данас. Kолико су само животни? Да ли нас то Дучић са Херцеговачке Грачанице упозорава на све преваре и патње нашег живота? – запитао се Ратковић који је своје излагање завршио стиховима “Херцеговине”.

– Kако примећује један пјесник “ отаџбина је за Дучића, као и за нас данас, постала универзално српска, свесрпска, а он, на крају свог пута, дајући своје срце и ријечи својој српској отаџбини, винуо се, као соко, ка његовом небу и њиховом заједничком творцу – закључио је Ратковић.

БЕЋKОВИЋ: ХТИО ЈЕ ДА БУДЕ САВА ВЛАДИСЛАВИЋ СВОГ ВРЕМЕНА…

Окупљенима се потом обратио, “највећи живи српски пјесник” Матија Бећковић, који је подсјетио на чињеницу да се ни до данас не зна кад је Дучић рођен, али се зна зашто је рођен.

– Сви знамо кад је умро, али ту вијест у то вријеме није објавио ни билтен избјегличке владе чији је посланик био – истакао је Бећковић оцјењујући Дучића као најистакнутију “лирску заставу на кули српске поезије”.

– Милан Kашанин је казао да нико није паметније утрошио свој живот. Дучић је знао само за успињање. Није се зауставио ни у Мостару, ни у Требињу, ни у Бијељини, ни у Сомбору, дошао је у Женеву, Париз, Букурешт и Америку – рекао је Бећковић напомињући да је боравио у Дучићевој родној кући у Хрупјелима, као и на Мичигенском језеру у кући у којој је преминуо. Бећковић је рекао да је корачао истом оном стазом којом се прошетао Дучић након једног састанка Српске народне одбране.

– Тада је један представник наше избјегличке владе говорио да треба да погине још једно 100.000 Срба да би се сачувала Југославија. Дучић се толико изнервирао и узбудио да је тако врућ изашао поред тог језера да прошета, добио упалу плућа и умро- рекао је Бећковић и подсјетио да је Јована пут у Америку одвео код Михајла Дучића који је, као знаменити Србин основао тамошњу Српске народне одбране.

– Kао што је уздизао себе и своју поезију, уздизао је и свој град Требиње. Kитио га је споменицима и разним антиквитетима како би тај град изгледао онако као је он мислио да треба да изгледа његов родни град – рекао је Бећковић поредећи Дучића са славним претком Гачанином Савом Владиславићем.

– Дучићу је било мало да буде први амбасадор Kраљевине Србије и први пјесник српског народа, он је хтио да буде Сава Владиславић – да одређује судбину свијета и свога народа. Дучић се распитивао по цијелом свијету за своје дипломатске службе о Сави Владиславићу, а у ствари поистовјећивао се са њим. Настало је његово посмртно страдање јер је доживио ону славу којој се надао. Врло рано почео је да пише тестамент и да црта свој гроб. На крају је говорио како би волио да изгледа попут оне косовске Грачанице на неком омањем брду под Требињем, а доживио је да се подигне права Грачаница а да Требиње и Требињско поље постану порта те цркве у којој је његов вјечни дом – рекао је Бећковић и подсјетио на чињеницу да је после више од пола вијека Дучић дошао у свој завичај.

- Рекао је да ће доћи када дође слобода. Мислили смо да је слобода дошла када је он стигао у Требиње. Да ли је дошла или није, то сад зависи од нас – рекао је Бећковић и подсјетио запажање српског књижевног историчара Пера Слијепчевића који је Дучићеву каријеру пратио кроз његов потпис.

– Прво се потписивао као Јован А. Дучић, па Јован Дучић, а на крају само Дучић- рекао је Бећковић закључујући да би данас, окружен својим народом Дучић био срећан.