Дучићев дух је жив у српском роду и трајаће док је свијета и вијека, рекао је Божидар М. Глоговац.

Удружење Требињаца “Јован Дучић” у Београду обележило је 72-у годишњицу смрти великог Књаза од пјесника.
Испред његове бисте на Калемегдану присутним Требињцима, њиховим пријатељима, као и ученицима и наставницима ОШ “Јован Дучић” у Београду, обратио се понати херцеговачки пјесник Божидар М. Глоговац.

Бити песник значи умети свирати на инструменту човекове душе: Божидар М. Глоговац

- Бити песник значи умети свирати на инструменту човекове душе; смоћи снаге и рећи; Ево ово није моје. Ја сам то нашао у себи и поклонио вама. За разлику од других људи који се рађају живе и умиру пјесници се рађају и живе – цитирао је Божидар М. Глоговац самог Дучића додајући да је његов дух жив и постојан и да ће у српском роду трајати док је свијета и вијека.

- Захваљујући људима добре воље Требиње му се одужило подизањем Грачанице у којој је наш Дука нашао свој мир, а под патронатом Удружења Требињаца у Београду, које носи његово име, подигнут му је споменик преко пута Његоша.
Та два гостостаса српске духовности имали су постхумно исту судбину, сахрањивани су неколико пута. Сада, када су се коначно скрасили на својим узвишењима: Његош са Ловћена својим епом, а Дучић са Црквине својом лириком, укрсте погледе, а то се дешава над Орјеном и није чудо што над том планином муње сијевају најблиставије.
Глоговац није заборавио ни Београд.

– И град Београд се достојно одужио Јовану Дучићу. Поред улице које је добио и установа које носе његово име, ево овдје је постављена његова биста- на најљепшем бријегу Београда испод кога се ријека Сава грли са Дунавом.

Испред Дучићеве бисте: Неђо Максимовић, Мирјана Степановић, Раде Петровић и Божидар М. Глоговац

У одсуству председника удружења Жарка Ј. Р атковића, који је ове године био гост на Дучићевим вечерима поезије у Требињу, част да положе цвијеће испред бисте Јована Дучића добили су: Раде Петровић и Неђо Максимовић (испред Удружења) и Мирјана Степановић, педагог ОШ “Јован Дучић” у Београду.

Испред Шантићеве бисте: Мишо Рупић, Обрад Ћук и Мирко Бутулија

Требињци нису заборавили ни Алексу Шантића, другог Херцеговца чија је биста преко пута Дучићеве.
- Рекло би се да ова два побратима и врла Херцеговца међусобно гледају и ишчуђавају шта се то данас дешава са културом народа коме они сами припадају – закључио је Божо М. Глоговац.
Цвијеће испред Шантићеве бисте положили су Обрад Ћук, Мирко Бутулија и Мишо Рупић.
Ученици ОШ “Јован Дучић” измамили су пажњу пролазника и туриста изводећи добро увежбан програм под диригентском палицом наставнице Дубравке Томић.

Неђо Максимовић и Жарко Бутулија

Да и у одсуству председника Удружења све фукционише у најбољем реду побринуо се Жарко Бутулија.

Поред поменутих, међу пристунима на Калемегдану могли су се видети: Слободан Маринковић, Миладин Милошевић, Нада Ђоковић, Јово Дробњак, Велиша Миљановић, Миљан Сворцан, Јован Игњатић, Мишо Аџовић,  Зоран Јањић, Боро Кркелић и многи други…

Извор: Слободна Херцеговина